Хипоксемија (грчки: hypo - смањено и haima - крв и лат.речи oxygenium - кисеоник), стање је смањене оксигенације артеријске крви (смањен РаО2), настало као последица, недостатка кисеоника у удахнутом ваздуху, респирацијских болести, болести плућа, срчаносудовних болести и срчаних шантова. У пракси се често уместо хипоксемије користи термин аноксемија, који у суштини значи да у крви уопште нема кисеоника.[1]
Етиологија
У физиологији се описује пет основних разлога за настанак хипоксемије:[1]
Недовољна количина кисеоника у удахнутом ваздуху
Недовољне количине кисеоника у атмосферском ваздуху (нпр током успона на високе планине или летења)
Смањена размена кисеоника кроз алвеоларну мембрану због; њеног задебљања, присуства секрета и крви у алвеолама и смањења површине алвеоларне мембране (одстрањењем дела плућа из фунције након оперативних захвата на плућима туберкулозе, тумора и емфизема).
Десно-леви срчани шантови
Венско-аертеријси шант, карактерише се мешањем венске (слабо засићене кисеоником) крви са артеријском (богатом кисеоником) што има за последицу пад концентрације кисеоника у артеријама.
Тровања, изазвана оштећењем метаболичких процеса у ћелији,[3]
Недостатак ћелијских ензима изазван смањеном количином витамина Б и другим узроцима
Патофизиологија
Крв са више кисеоника је светлоцрвена
Дејство хипоксемије на организам зависи од брзине њеног настанка, тежине и дужине трајања, и карактерише се следећим знацима и симптомима.[4]
Смањење менталних активности
Поремећај менталних активности изазван хипоксемијом карактерише се; слабим памћењем, заборавношћу, успореним мисаони ток, поспаношћу, еуфоријом, главобољом, мучнинином) све до појаве трзаја (конвулзија) и настанка коме и смрти.
Смањење радне способности мускулатуре
Овај поремећај карактерише се; успореним ходом, осећајем немоћи, ослабљеним и успореним рефлексима, лошом координацијом моторичких покрета и неадекватном акомодацијом ока.
Депресија респираторног центра
Депресија респираторног центра је терминална фаза у развоју хипоксемија коју прати губитак свести, кома и смрт.
Клиничка слика
Клиничк слика може бити праћена веома оскудним знацима и симптомимима ако хипоксемија и хиперкапнија настају постепено. Најчешћи симптоми су;
Главобоља мучнина и повраћање
Тешка и веома упорна главобоља у виду шлема, праћена осећајем пуне или празне главе, често праћена мучнином и повраћањем, представља први и веома поуздан знак наглог погоршања.
Главобоље могу бити праћене погоршањем оштрине вида, акомодације и сужењем видног поља.
Промене у функцији нервног сиситема
Инверзија сна и сомноленција (поспаност), нарочито после оброка, симптоми су који указују на погоршање стања. У вези с овим запажа се промена карактера, најпре у виду раздражљивости, затим еуфорија, самозадовољство, самохвалисавост, вулгарност, грубост и агресивност. Погоршање стања прате тежи психички поремећаји као: конфузност, дезорјентисаност у времену и према личностима, до акустичних халуцинација и психозе, знаци који претходе коми.
Од неуролошких знакова у почетку постоји дисграфија (дрхтање, испуштање или понављање слова и речи), касније настаје флаппинг тремор појединих група мишића, нарочито у пределу лица, затим горњих екстремитета, касније целог тела а могу се јавити и прави епи напади.
Срчаносудовни поремећаји
Нагло погоршање хипоксемије и хиперкапније праћено је тахикардијом (убрзан рад срца) и артеријском хипертензијом.
Општи знаци
Кожа је цијанотична (модра), топла и влажна. Лице је подбуло, очи сјајне, поглед бљештав, егзофталмуса (истурене очне јабучице). Изглед лица - жабљи фациес.
На плућима постоји отежано дисање, кашаљ са искашљавањем, рад дисајне мускулатуре је појачан а са погоршањем се јавља и абдоминални тип дисања. Касније је дисање површно.
Услед погоршање хипоксемије праћене хиперкапнијом настају олигурија (смањено излучивање мокраће), протеинурија и азотемија. Од великог значаја је ии дехидратација која настаје и веома отежава вентилацију.
Дијагноза
Хипоксемија се брзо може утврдити пулс оксиметријом
Дијагноза хипоксемије поставља се на основу анамнезе, клиничке слике, објективног прегледа, рендгенографије плућа, ЕКГ-а, анализе гасова у артеријској крви.[5]
Терапија
Лечење пацијената са хипоксемијом изазване хроничном плућном инсуфицијенцијом а нарочито њеним акутним погоршњем, спроводи се у специјализованим Пулмолошким јединицама за интензивну негу и лечење.
Тарапија обухвата примену континуиране оксигенотерапија уз контролу гасова у крви, антибиотика, бронходилататора, кортикостероида, рехидратације и других симптоматских лекова.[6]
^K E Hobler and L C Carey Effect of acute progressive hypoxemia on cardiac output and plasma excess lactate.pubmed[мртва веза]
^Lorenzo Del Sorbo, Erica L. Martin, V. Marco Ranieri (2010). „Hypoxemic Respiratory Failure”. Ур.: John F. Murray; Jay A. Nadel. Murray and Nadel's Textbook of Respiratory Medicine (5th изд.). Philadelphia: Saunders Elsevier. ISBN978-1-4160-4710-0.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)
HUCKABEE WE. (фебруар 1958). „Relationships of pyruvate and lactate during anaerobic metabolism.”. I. Effects of Infusion of Pyruvate or Glucose and of Hyperventilation. J Clin Invest. 37 (2): 244—254.CS1 одржавање: Формат датума (веза).
