Хамлин је постао потпредседник 1861. Председника Линколна није упознао све до избора. Мејн је био прва држава на североистоку која је прихватила Републиканску странку, тако да је политички савез Линколна и Хамлина имао смисла у контексту регионалног баланса. Хамлин је такође био добар говорник, и познат као противник робовласништва. Док је служио као потпредседник, Хамлин није имао пуно утицаја у Линколновој администрацији, мада се залагао и за Прокламацију о еманципацији, и за наоружавање црнаца. У јуну 1864, републиканци и „ратне демократе“[1] су се договорили да формирају Партију националне уније. Иако је Линколн поново номинован, ратни демократа Ендру Џонсон из Тенесија је одабран да замени Хамлина као кандидат за потпредседника. Линколн и Џонсон су изабрани у новембру 1864, а Хамлинов мандат је истекао 4. марта 1865.
Хамлин и Линколн нису били блиски пријатељи, али су имали добар сараднички однос. У то време обичаји у Белој кући нису налагали да потпредседник стално присуствује састанцима кабинета, и Хамлин није уобичајено посећивао Белу кућу.
Референце
^Чланови Демократске странке који су се залагали за агресивнију политику према Конфедерацији.
Литература
Hunt, Harry Draper (1969). Hannibal Hamlin of Maine, Lincoln's first Vice-President. Syracuse University Press. ISBN9780815621423. OCLC24587.