Флопи диск

Изглед дискете (3½ инча)

Флопи диск (енгл. Floppy Disk) је медијум за складиштење података који је био главни преносиви медијум до појаве CD-a, касније и DVD уређаја и медија. Састоји се од савитљиве (енгл. floppy = савитљив) танке округле плоче пресвучене танким слојем намагнетисане материје која се налази унутар једне пластичне омотнице квадратног облика. Иако се разликују разне величине и спољашњи изглед суштина је у округлом савитљивом материјалу који захваљујући својим феромагнетним особинама служи за складиштење података. Флопи се може измењивати између погонских механизама. Погонски механизам једна је од компоненти која се уграђује у рачунаре, а дискете се једноставно ваде и умећу из рачунара у рачунар.

Скоро 20 година флопи диск је владао рачунарским светом и био главни преносник података међу рачунарима, данас бива мање коришћен због много већих и бржих CD и DVD медија, али флопи-диск још увек није потпуно ишчезнуо[1] и још се користи за неке мање ствари као што су управљачки програми (драјвери) за монитор, дискете за подизање система енгл. startup, те разни управљачки програми за SATA тврде дискове. Данас су у употреби дискете величине 3,5 инча (1 инч = 25,4 mm). Диск је смештен у кошуљицу која га штити од оштећења. Унутрашњост кошуљице пресвучена је посебном материјом која штити диск од трења које настаје у додиру са кошуљицом.

Прве дискете, које је изумио и направио IBM, имале су пречник диска 8 in (203,2 mm).[2] Накнадно су формати од 5¼ инча, а затим и 3½ инча постали свеприсутни облик складиштења и преноса података у првим годинама 21. века.[3] Дискете од 3½ инча и даље се могу користити са спољним USB дискетним погоном. USB погони за дискете од 5¼ инча, 8 in (20 cm) и друге величине ретки су до непостојећих. Неки појединци и организације настављају да користе старију опрему за читање или пренос података са дискета.

Историја развоја

Историјски преглед дискетних формата.
Величина Година Капацитет
8-инчна 1971. 80 kB
8-инчна 1973. 256 kB
8-инчна 1974. 800 kB
8-инчна двострана 1975. 1MB
5¼-инчна 1976. 110 kB
5¼-инчна DD 1978. 360 kB
5¼-инчна QD 1984. 1.2 MB
3-инчна 1984.? 320 kB
3½-инчна 1984. 720 kB
3½-инчна HD 1987. 1.44 MB

Прве комерцијалне дискете, развијене крајем 1960-их, имале су пречник 8 in (203,2 mm);[2][3] постале су комерцијално доступне 1971. као компонента ИБМ производа, а затим су се засебно продавале почевши од 1972. године као део асортимана предузећа Меморекс и других.[4] Ове дискове и повезане драјвове произвели су и побољшали IBM и друге компаније, попут Меморекса, Шугарт Асошиејтс и Бароуз корпорација.[5] Израз „дискета” појавио се у штампи већ 1970,[6] и иако је IBM најавио свој први медиј као дискету типа 1 1973. године, индустрија је наставила да користи изразе „дискета” или „флопи диск”.

Године 1976, предузеће Шугарт Асошиејтс је представило 5¼-инчни FDD. До 1978. године било је више од 10 произвођача који су производили такве дискове.[7] Било је конкурентских формата дискета, са верзијама у тврдом и меком сектору и кодирајућим шемама, попут диференцијалног Манчестерског кодирања (DM), модификоване фреквенцијске модулације (MFM), M2FM и групно кодираног снимања (GCR). Формат од 5¼ инча заменио је формат од 8 in (20 cm) за већину употреба, а формат диска са чврстим сектором је нестао. Најчешћи капацитет 5¼-инчног формата на рачунарима са ДОС-ом био је 360 KB, за формат обостране двоструке густине (DSDD) користећи MFM кодирање. Године 1984, IBM је са својим PC-AT моделом представио двострану дискету од 5¼ инча од 1,2 MB, али никада није постала популарна. IBM је почео да користи микрофлопи диск са двоструком густином од 3½ инча од 720 KB на свом конвертибилном преносном рачунару 1986. године и верзију велике густине од 1,44 MB са линијом IBM Персонални систем/2 (PS/2) 1987. Ови диск драјвови су се могли додати на старије моделе рачунара. Године 1988, IBM је представио драјв за 2,88 MB дискете двострано проширене густине (DSED) у својим врхунским PS/2 моделима, али то је био комерцијални неуспех.

Током раних 1980-их, границе формата од 5¼ инча постале су јасне. Првобитно дизајниран да буде практичнији од 8-инчног формата, све више је сматран превеликим; како је квалитет медија за снимање растао, подаци су се могли складиштити на мањој површини.[8] Развијено је неколико решења, са погонима на 2-, 2½-, 3-, 3¼-,[9] 3½- и 4-инчним (и Сонијевим дисковима од 90 mm × 94 mm (3,54 in × 3,70 in) које су нудиле различите компаније.[8] Сви су имали неколико предности у односу на стари формат, укључујући круто кућиште са клизним металним (или касније, понекад и пластичним) затварачем преко отвора за главу, што је помогло у заштити осетљивог магнетног медијума од прашине и оштећења, и клизним језичком за заштиту од писања, што је било далеко погодније од лепљивих језичака који су се користили на ранијим дисковима. Велики тржишни удео добро успостављеног формата од 5 in (13 cm) отежао је овим различитим, међусобно некомпатибилним новим форматима, стицање значајног тржишног удела.[8] Варијанта дизајна компаније Сони, коју су 1982. године представили многи произвођачи, тада је брзо усвојена. До 1988. године, 3½-инчни драјвови су били продаванији од 5-инчних.[10]

Генерално, термин дискета је истрајао,[nb 1] иако дискете каснијег стила имају круто кућиште око унутрашње дискете.

Преваленција

Имитација USB флопи драјва, модел 01946: спољашњи драјв који прихвата дискове велике густине

Дискете су постале уобичајене током 1980-их и 1990-их у њиховој употреби са персоналним рачунарима за дистрибуцију софтвера, пренос података и прављење резервних копија. Пре него што су чврсти дискови постали приступачни за општу популацију,[nb 2] дискете су се често користиле за складиштење оперативног система рачунара (OS). Већина кућних рачунара из тог времена је имала основни OS и BASIC ускладиштен у ROM-у (меморији само за читање), са опцијом учитавања напреднијег OS-а са дискете.

До раних 1990-их, све већа величина софтвера значила је да је за велике пакете попут Виндовса или Адоби фотошоп било потребно десетак дискова или више. Процењује се да је 1996. године било у употреби пет милијарди стандардних дискета.[11] Затим је дистрибуција већих пакета постепено замењена CD-ROM-овима, DVD-овима и онлајн дистрибуцијом.

Покушај побољшања постојећих 3½-инчних дизајна био је СуперДиск крајем 1990-их, користећи врло уске траке и високо прецизан механизам за навођење главе, капацитета 120 MB[12] и компатибилан са стандардним дискетама од 3½ инча; накратко је дошло до рата у формату између СуперДиска и других дискета велике густине, иако су ултиматно записиви CD-и/DVD-и, флеш меморија чврстог стања и на крају складиштење на мрежи учинили све ове формате преносивих дискова застарелим. Спољни дискетни драјвови засновани на USB-у су и даље доступни, а многи савремени системи пружају подршку за фирмвер за покретање са таквих уређаја.

Види још

Напомене

  1. ^ However, called "stiffy" in South Africa.
  2. ^ The cost of a hard disk with a controller in the mid 1980s was thousands of dollars, for capacity of 80 MB or less.

Референце

  1. ^ „Kako koristiti Floppy Disk na sustavu Windows 10”. 
  2. ^ а б Teja, Edward R. (1985). The Designer's Guide to Disk Drives (1st изд.). Reston, Virginia, USA: Reston Publishing Company, Inc. / Prentice-Hall Company. ISBN 0-8359-1268-X. 
  3. ^ а б Fletcher, Richard (2007-01-30). „PC World Announces the End of the Floppy Disk”. The Daily Telegraph. Архивирано из оригинала 2012-01-02. г. Приступљено 2020-08-02. 
  4. ^ „1971: Floppy disk loads mainframe computer data”. Computer History Museum. Computer History Museum. Архивирано из оригинала 2015-12-08. г. Приступљено 2015-12-01. 
  5. ^ „Five decades of disk drive industry firsts”. Архивирано из оригинала 2011-07-26. г. Приступљено 2012-10-15. 
  6. ^ IBM's 370/145 Uncovered; Interesting Curves Revealed, Datamation, November 1, 1970
  7. ^ Watson (2010-05-24). „The Floppy Disk”. Canadian Business. св. 83 бр. 8. стр. 17. 
  8. ^ а б в "The Microfloppy—One Key to Portability", Thomas R. Jarrett, Computer Technology Review, winter 1983 (Jan 1984), pp. 245–7
  9. ^ Picture of disk
  10. ^ 1991 Disk/Trend Report, Flexible Disk Drives, Figure 2
  11. ^ Reinhardt, Andy (1996-08-12). „Iomega's Zip drives need a bit more zip”. Business Week. бр. 33. The McGraw-Hill Companies. ISSN 0007-7135. Архивирано из оригинала 2008-07-06. г. 
  12. ^ „floppy”. LinuxCommand.org. 2006-01-04. Архивирано из оригинала 2011-07-27. г. Приступљено 2011-06-22. 

Литература

  • Weyhrich, Steven (2005). "The Disk II": A detailed essay describing one of the first commercial floppy disk drives (from the Apple II History website).
  • Immers, Richard; Neufeld, Gerald G. Inside Commodore DOS: The Complete Guide to the 1541 Disk Operating System. ISBN 0-8359-3091-2. . Datamost & Reston Publishing Company (Prentice-Hall).
  • Englisch, Lothar; Szczepanowski, Norbert. The Anatomy of the 1541 Disk Drive. ISBN 0-916439-01-1. . Grand Rapids, Michigan, USA, Abacus Software (translated from the original 1983 German edition, Düsseldorf, Data Becker GmbH).
  • Hewlett Packard: 9121D/S Disc Memory Operator's Manual; printed 1 September 1982; part number 09121-90000.
  • „IBM100 - The Floppy Disk”. www-03.ibm.com. 7. 3. 2012. Приступљено 6. 10. 2017. 
  • „Floppy Disks - CHM Revolution”. www.computerhistory.org. Приступљено 6. 10. 2017. 
  • „Winworld MSDOS 6.22”. Приступљено 29. 3. 2017. 
  • Welsh, Rosanne; Lamphier, Peg (2019). Technical Innovation in American History: An Encyclopedia of Science and Technology. ABC-CLIO LLC. стр. 198. ISBN 978-1-61069-093-5. 
  • Pugh, Emerson; Johnson, L. R.; Palmer, J. H. (1991). „Chapter 9 New Challenges in Storage”. IBM's Early 360 and Early 370 SystemsНеопходна слободна регистрација. Cambridge, MA: MIT Press. ISBN 978-0-262-16123-7. Приступљено 7. 4. 2014. 
  • Dalziel, Warren; Thompson, Herbert; Adkisson, James (2006) [2005-05-17]. „Oral History Panel on 8-inch Floppy Disk Drives” (PDF). Интервју са Porter, Jim. Mountain View, California, USA: Computer History Museum. стр. 9, 30, 31. CHM reference number: X3174.2005. Архивирано из оригинала (PDF) 7. 7. 2010. г. Приступљено 30. 11. 2015. „[…] IBM did introduce what they called the IGAR, the model 33FD, along with their 3740 data entry system. […] And they finally found out that that was dirt on the disk or a hair or a particle of some sort […] We glued some pink wipe on it, cut the holes in for the head and the center clamping and all of that and we put that on and lo and behold the problem disappeared, clean as a whistle. […] The writer was the Mackerel […]” 
  • „IBM Archives: IBM 2305 fixed head storage”. www-03.ibm.com. 23. 1. 2003. Приступљено 6. 10. 2017. 
  • „Disc Storage”. Datamation. мај 1972. стр. 154, 160,162. „Secondary applications include auxiliary storage, remote terminal data acquisition, data logging, key-entry recording, point-of-sale recording, and programmable calculator storage” 

Спољашње везе

Флопи диск на Викимедијиној остави.