Фанерозоик је најмлађи еон у геохронолошкој подели историје Земље. Рачуна се да је почео пре око 545 милиона година, а траје и данас. Фанерозоик је обележен богатством и разноврношћу биљног и животињског света. Као почетак фанерозоика узето је време када су се први пут појавиле животиње са љуштуром. Фанерозоик је подељен на три ере: палеозоик, мезозоик и кенозоик. Прва периода палеозоика назива се камбријум, па се по томе време пре фанерозоика назива прекамбријум.
Етимологија
Термин фанерозоик потиче од старогрчких речи φανερός (phanerós), што значи видљиво, и ζωή (zōḗ), што значи живот; пошто се некада веровало да је живот почео у камбријуму, првом периоду овог еона. Термин „фанерозоик“ сковао је 1930. амерички геолог Џорџ Халкот Чедвик (1876–1953).[1][2]
Протерозојско-фанерозојска граница
Протерозојско-фанерозојска граница је пре 538.8 милиона година.[3] У 19. веку, граница је постављена у време појаве првих фосила животиња у изобиљу (метазоа), али је идентификовано неколико стотина група (таксона) метазоа претходног протерозојског еона од када је систематско проучавање ових облика почело tokom 1950-их.[4][5]
Ере фанерозоика
Фанерозоик је подељен на три ере: палеозоик, мезозоик и кенозоик, које су даље подељене на 12 периода. Палеозоик карактерише еволуцију риба, водоземаца и гмизаваца. Мезозоик карактерише еволуција гуштера, крокодила, змија, корњача, сисара и диносауруса (укључујући птице). Кенозоик почиње изумирањем нептичјих диносауруса и карактерише еволуцију великог диверзитета код птица и сисара. Људи су се појавили и еволуирали током најновијег дела кенозоика.
Палеозоик је време у историји Земље када су еволуирали сложени облици живота, први удахнули кисеоник на сувом и када су претече вишећелијског живота на Земљи почеле да се диверзификују. У палеозојској ери постоји шест периода: камбријум, ордовицијум, силур, девон, карбон и перм.[6]
Камбријум је први период палеозојске ере и трајао је од пре 541 милиона до 485 милиона година. Камбријум је изазвао брзу експанзију разноликости животиња, у догађају познатом као камбријска експлозија, током којег је еволуирао највећи број планова животињског тела у једном периоду у историји Земље. Сложене алге су еволуирале, а фауном су доминирали оклопни зглавкари, као што су трилобити. Скоро сви раздели морских животиња еволуирали су у овом периоду. Током овог времена, суперконтинент Панотија је почео да се распада, и његов већи део се касније поново комбиновао у суперконтинент Гондвана.[7]
Ордовицијум се протеже од пре 485 милиона до 444 милиона година. Ордовицијум је био време у историји Земље у којем су многе групе које и данас преовладавају еволуирале или диверзификовале се, као што су примитивни главоношци, рибе и корали. Овај процес је познат као велики ордовицијумски догађај биодиверзификације, или GOBE. Трилобити су почели да бивају замењени зглобним брахиоподима, а и криноиди су постајали све важнији део фауне.[8] Први зглавкари испузали су на обалу да колонизују Гондвану, континент без животињског света. До краја ордовицијума, Гондвана се померила са екватора на Јужни пол, а Лаурентија се сударила са Балтиком, затворивши океан Јапетус. Глацијација Гондване је резултирала великим падом нивоа мора, убијајући сав живот који је настао дуж њене обале. Глацијација је створила ледену Земљи, што је довело до ордовицијско-силурског изумирања, током којег је изумрло 60% морских бескичмењака и 25% породица. Иако једно од најсмртоноснијих масовних изумирања у историји Земље, О-С изумирање није изазвало дубоке еколошке промене између периода.[9]
Силур је трајао од пре 444 милиона до 419 милиона година, током кога је дошло до загревања од ледене Земље. У овом периоду дошло је до масовне еволуције риба, при чему су рибе без чељусти постале бројније, и ране чељусне и слатководне рибе су се појавиле у фосилним записима. Чланконожци су остали у изобиљу, а неке групе, као што су еуриптериди, постале су вршне грабљивице. Потпуно копнени живот успоставио се на копну, укључујући ране паучњаке, гљиве и стоноге (многоноге чланконошце). Еволуција васкуларних биљака, као што је Cooksonia, омогућила је биљкама да стекну упориште и на копну. Ове ране копнене биљке су претече свих биљака на копну. Током овог времена постојала су четири континента: Гондвана (Африка, Јужна Америка, Аустралија, Антарктик, Индија), Лаурентија (Северна Америка са деловима Европе), Балтика (остатак Европе) и Сибирија (Северна Азија).[10]
^Geyer, Gerd; Landing, Ed (2017). „The Precambrian–Phanerozoic and Ediacaran–Cambrian boundaries: a historical approach to a dilemma”. Geological Society, London, Special Publications. 448 (1): 311—349. Bibcode:2017GSLSP.448..311G. S2CID133538050. doi:10.1144/SP448.10.
^University of California. „Paleozoic”. University of California. Архивирано из оригинала 2015-05-02. г.
^University of California. „Cambrian”. University of California. Архивирано из оригинала 2012-05-15. г.
Collette, J. H.; Gass, K. C.; Hagadorn, J. W. (2012). „Protichnites eremita unshelled? Experimental model-based neoichnology and new evidence for a euthycarcinoid affinity for this ichnospecies”. Journal of Paleontology. 86 (3): 442—454. S2CID129234373. doi:10.1666/11-056.1.
Howe, John Allen (1911). „Cambrian System”. Ур.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 05 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 86—89.
Emiliani, Cesare. (1992). Planet Earth : Cosmology, Geology, & the Evolution of Life & the Environment. Cambridge University Press. (Paperback Edition ISBN0-521-40949-7)
Mikulic, DG, DEG Briggs, and J Kluessendorf. 1985. A new exceptionally preserved biota from the Lower Silurian of Wisconsin, USA. Philosophical Transactions of the Royal Society of London, 311B:75-86.
Завршава се последњи период глацијације и развија се људска цивилизација. Завршава се квартарно ледено доба и почиње садашњи интерглацијал. Настаје пустиња Сахара на простору пређашњих савана, развија се пољопривреда, настају први градови. Палеолитске/неолитске (Камено доба) културе почињу да се развијају од 10 хиљадите године п.н.е, које се су заслужне за каснији настанак Бакарном (3500 год. п.н.е.) и Бронзаном добу (2500 год. п.н.е.). Током Гвозденог доба (1200 год. п.н.е.) развијају се културе у погледу сложености и техничких достигнућа. Развијају се многе праисторијске културе широм света, што је коначно довело до развоја класичне античке културе, као што је Римско царство, па културе средњег века, све до данашњих. Мало ледено доба проузроковало је кретко захлађење на северној хемисфери од 1400—1850. године. Вулкан на планини Тамбора је имао ерупцију 1815. године, што је довело до „године без Сунца“ (1816.) у Европи и Северној Америци. Количина угљен-диоксида у атмосфери порасла је са 100 ppmv, колико је било на крају последње глацијације, на 385 ppmv, колико је данас. То је, према некимa, изазвало глобално загревање и климатске промене. Пораст количине угљен-диоксида тумачи се антропогеним фактором, односно индустријском револуцијом.
Процват, а затим, и изумирање великог броја великих сисара (плеистоценска мегафауна). Одвија се еволуција и настанак савременог човека. Квартарно ледено доба наставља се глацијацијама и интерглацијацијама (праћено порастом количине угљен-диоксида у ваздуху). Последњи глацијални максимум (пре 30 000 година), последњи глацијални период (пре 18000—15000 година). Гашење људских култура из каменог доба, повећање техничке сложености у односу на претходне културе из леденог доба, поготово на Медитерану и у Европи. Супервулкан Тоба еруптирао је пре 75000 година, што је изазвало вулканску зиму која је довело људски род (Homo) на ивицу изумирања.
Интензивирање садашњих климатских услова. Садашње ледено доба почиње пре око 2,58 милиона година. Хладна и влажна клима. Појављују се аустралопитеци и многи савремени родови сисара и мекушаца. Појављује се Homo habilis.
Промена климе, прелаз ка хладној. Процват примитивних сисара (као што су редови Creodontia, Condylarthra, Uintatheria) који настављају да се развијају током целе епохе. Појављивање неколико „савремених“ фамилија сисара (нпр. примитивни китови). Појава првих трава. Поновна глацијација Антарктика и формирање његове ледене капе. Догађајем Азола[4] отпочиње ледено доба, и хладна клима, која се јавља до данашњих дана услед распростирања и распадања морских алги које су допринеле великом смањењу угљен-диоксида у атмосфери, и то са 3800 ppmv на 650 ppmv. Крај Ларамијске и Севирске орогенезе Стеновитих планина у Северној Америци. У Европи почиње алпска орогенеза. Почиње Хеленска орогенеза у Грчкој и Егејском мору.
Тропска клима. Одиграва се адаптивна радијација сисара, омогућена нестајањем диносауруса. Први велики сисари (већи од медведа). Почиње Алпска орогенеза у Европи и Азији. Индијски потконтинент се судара за Азијом пре 55 милиона година, а Хималајска орогенеза почиње пре 52—48 милиона година.
Kонтиненти се спајају у суперконтинент Пангеу, формирaju се Апалачи. Крај перм-карбонске глацијације. Повећава се бројност синапсида (пеликосаурус и терапсиде), док парарептили и водоземци остају присутни. Током средњег перма су голосеменице и маховине замениле флору која је формирала угљоноснеслојеве. Развијају се тврдокрилци и двокрилци. Марински живот буја на топлим плитким гребенима; бројне су фораминифере, шкољке, амоноиди, брахиоподe. Догађај Пермско-тријаског изумирања десио се пре око 251 милион година, када је изумрло око 95% живог света на Земљи укључујући све трилобите, граптолите и бластоиде. Завршава се Уралска орогенеза на граници Европе и Азије. Почиње хантер-бовенска орогенеза у Аустралији чиме настају Макдонелове планине.
Дешава се нагла адаптивна радијација крилатих инсеката, од којих су поједини (Protodonata, Palaeodictyoptera) веома крупни. Појављују се први копнени водоземци, као и шуме крупних папратњача. У морима су од животиња чести гонијатити, брахиоподе, бриозое, шкољке и корали. Развијају се и фораминифере са љуштурицом. Највећи ниво кисеоника и атмосфери. Уралска орогенеза у Европи и Азији. Херцинска орогенеза се одиграва током средњег и касног доњег карбона.
Велико примитивно дрвеће, први копнени четвороножци, и морске шкорпије живе угљоносне приобалне мочваре. Lobe-finned rhizodonts are dominant big fresh-water predators. У океанима, ране ајкуле су распрострањене и разнолике; echinoderms (нарочито криноиде и бластоиде) обилне. Корали, бриозое, гонијатиде и брахиоподе (Productida, Spiriferida, итд.) веома честе, али трилобити и наутилоиди опадају. Глацијација у источној Гондвани. Tuhua орогенеза на Новом Зеланду опада.
Појављују се папратњаче (пречице, раставићи и праве папрати), као и семене папрати. Паралелно, настају инсекти. Светским океаном доминирају строфоменидне и атрипидне брахиоподе, ругозни и табулатни корали и морски љиљани. Гонијатитни амоноиди су веома бројни, а појављују се и главоношци налик на сипе. Опада бројност трилобита и риба са оклопом, док се повећава бројност кичмењака (риба) са вилицом. Појављују се рани водени представници водоземаца. "Old Red Continent" of Euramerica. Beginning of Acadian Orogeny for Anti-Atlas Mountains of North Africa, and Appalachian Mountains of North America, also the Antler, Variscan, and Tuhua Orogeny in New Zealand.
На копну се појављују прве васкуларне биљке (риније), стоноге и артроплеуриде. Мора насељавају остракоде и први кичмењаци са вилицом. Еуриптериде достижу гигантске размере. Табулатни и ругозни корали, брахиоподе и морски љиљани су чести у морима. Фауна трилобита и мекушаца је разноврсна, за разлику од сиромашне фауне граптолита. Почетак Каледонске орогенезе, у току које настају планине у Енглеској, Ирској, Велсу и Шкотској (Каледониди) и Скандинавских планина.
Stabilization of most modern cratons; possible mantle overturn event. Insell Orogeny, 2650 ± 150 MYA. Abitibi greenstone belt in present-day Ontario and Quebec begins to form, stablizes by 2600 MYA.
Ова ера је добила назив према лунарној геолошкој временској скали када су настали Нектаријски басен и остали највећи месечеви басени услед догађаја великих удара.
Настала најстарија позната стена (4.030 Ma). Први облици живота и само-размножавајућих РНКмолекула су могли настати на Земљи око 4.000 Ma током овe ере. Напијер орогенеза на Антарктику, пре око 4.000 ± 200 милиона година.
^Неоген и палеоген према старој подели припадали су терцијару који се више не издваја.
^Квартарне творевине се издвајају и приказују на геолошким картама према генези.
^Трају преговори по питању горње границе плиоцена односно доње границе плеистоцена.
^Према студији везаној за Арктичку климу, Биолошког института, Универзитета у Утрехту (енгл.Institute of Environmental Biology , Utrecht University) азола папрат је имала значајну улогу у промени климе пре око 55 милиона година која се променила из тропске у хладну. Та папрат је имала велико распрострањење чиме је допринела обарању концентрације угљен-диоксида у ваздуху.
