„У Малом драмском шипражју — једном од најобимнијих, а на тренутке и најкомплекснијих савремених опуса српске драме за децу у 21. веку, корпусу који је на више начина и сценски провераван и награђиван — Грушановић, осим својих ауторских радова, даје и срж некадашњих школских програма. Сада, у Новом добу, ту националну срж неки модернизатори перципирају као анахроно и назадно, реметилачки фактор, гнусне гусле. Овде налазимо, пре свега, неисцрпни и незаобилазни српски фолклор из Вукове модле и пишчевог лозничког завичаја (Еро с онога свијета, Немушти језик, Пепељуга) али су ту и Петар Кочић, Бранко Ћопић, Антон Чехов, као и велика, чудно барокизована посвета Просветитељу: „Баснопозорје: Драматизације Доситејевих басни“. (...) Драмско међушипражје доноси иконокластички и корозивни циклус „Уврнути митови (од Прометеја до Одисеја)“ где права личност драматичара избија још и више него у приступу Доситеју. Без милости, ту почиње да нас запљускује идиом и нерв нашег доба, који ће несумњиво омладини бити близак и насушно потребан у одбрани њиховог, још недојачаног идентитета: иронија, запитаност, критичност, апсурд, сленг, уличне игре речи, психологија дисфункционалне породице, неурозе личне и колективне, шупљи звон идеологије и имплицитна цена која се због те идеологије људским месом и крвљу плаћа. (...) Велико драмско шипражје је свођење претходних рачуна, досадашњи врхунац опуса нашег драматичара, али и назнака будућег разбокоравања. Пред нама искрсавају биографски снимци, терет и комедије људске егзистенције, вивисекцирање неколико епоха. Има ту прилога од релевантности за однос психологије и драмског те изазов мореновској психодрами („Москвичем до пакла“), грађе за уметнички велике позоришне представе („Исидора и смрт“), па и хипотетичке основе за комплексније телевизијске и филмске мелодраме („Брачне једначине“ и „Изгубљени“).

Пролазак кроз „драмско шипражје“ у новој књизи Златка Грушановића Драмско шипражје неће бити опасан, као кад се иначе пролази кроз шипражје, али биће узбудљив. Петнаестак драматизација прозних класика домаће и светске књижевности и неколико оригиналних једночинки, оживљавају у овој књизи драму као жанр и показују како она ефектно представља и промишља савремени тренутак. Све драматизације намењене су првенствено деци школског узраста. Оне могу бити читане као допуна или илустрација на часовима обраде дела из обавезне лектире, а могу бити и непресушни извор идеја за школско позориште. Аутор успева да кроз ове драмске мињоне представи идеју, дух и смисао оригиналног прозног текста – нпр. прича „Поход на мјесец“ Бранка Ћопића, народна прича „Еро с онога свијета“, „Чиновникова смрт“ Чехова, „Баснопозорје“ по баснама Доситеја Обрадовића – али то чини језиком, сликама, резоном и хумором блиским ученику основне школе. Посебно инспиративни јесу делови у којима су драматизовани антички митови, где поред поучности, мудрости, етике, психологије, занимљивих обрта, ученици стичу ваљану културолошку основу за упознавање античке књижевности у даљем школовању. Елементи античке трагичке слике света развиће се у другом делу ове књиге, у драми „Москвичем до пакла“, која је већ извођена у Београдском драмском позоришту, а која покреће снажна и потресна питања о судбини, кривици, одговорности, превазилажењу трагедије, обнављању живота.