Устав Римске републике је био скуп некодификованих норми и обичаја који су,[1] заједно са разним писаним законима,[2] руководили процедуралним управљањем Римском републиком. Устав је произашао из устава Римског краљевства, у односу на који је еволуирао суштински и значајно — скоро до тачке непрепознатљивости[3] — током скоро петсто година постојања републике. Колапс републичке власти и норми из 133. п. н. е. довели су до успона Августа и његовог принципата.[4]
Републички устав се може подијелити на три главне гране власти:[5]
Скупштине, састављене од народа, које су служиле као врховно складиште политичке моћи и имале ауторитет да бирају судије, прихватају или одбацују законе, спроводе правду и објављују рат или мир;[6]
Сенат, који је савјетовао магистрате,[7] дјелујући прије свега не на основу правног ауторитета per se, већ на основу свог утицаја;
Магистрати, које је народ изабрао да управљају Републиком у њихово име, вршећи религијску, војну и врховну власт, заједно са правом да предсједавају и сазивају скупштине.[8]
Између ове три гране развијен је сложен скуп контрола и равнотежа. На примјер, скупштине су теоретски имале сву власт, али су их сазивали и њима управљали магистрати, који су, контролишући расправу, вршили доминантан утицај над њима.[9] И други магистрати су могли да ставе вето на поступке пред скупштинама, мада је то до касне републике било ријетко.[10] Слично томе, да би провјерио моћ магистрата, сваки магистрат је могао да стави вето на једног од својих колега, а плебејци су бирали трибуне који су могли да се залажу и ставе вето на поступке магистрата.[11]
Републички устав, иако је еволуирао и био флексибилан, још увијек је имао суштински укоријењене норме. Институције као што су конзули, сенат и трибуни значајно су еволуирали у раној републици, али су остале релативно стабилне од 4. вијек прије н. е. Од периода патрицијске доминације, сукоб плебејаца и патриција је на крају дао плебејцима једнака политичка права, а истовремено је створио трибунат за провјеру патрицијске моћи, а плебејску скупштину је добила пуну законодавну власт.[12]
У касној републици дошло је до повећања централизације власти у рукама гувернера провинција,[13] употребе војне силе ради спровођења политичких промјена (нпр. Сулина диктатура),[14] и употребе насиља, комбинованог са експлоатацијом одговарајуће поткупљене или застрашене „суверене” скупштине, да дају врховну власт побједничким командатима.[15] Све већа легитимизација насиља и централизација власти на све мањи број људи би, са урушавањем повјерења у републичке институције,[15] ставило на пут грађанског рата и Августову трансформацију у аутократски режим прекривен имиџом и легитимитетом републике.[16][17]
Duncan, Mike (24. 10. 2017). The Storm Before the Storm: The Beginning of the End of the Roman Republic (1st изд.). New York: Hachette Book Group. ISBN978-1610397216.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Ridley, R. T. (2016). „The Fall of the Roman Republic”. Agora. 51 (1): 66.
Steel, Catherine (2014). „The Roman Senate and the post-Sullan res publica”. Historia: Zeitschrift für Alte Geschichte. 63 (3): 328.
Straumann, Benjamin (2011). „Constitutional thought in the late Roman republic”. History of Political Thought. 32 (2): 280—292. ISSN0143-781X. JSTOR26225713.
