Умеће ратовања је кинескивојнитрактат кога је у 6. веку п. н. е. написао Сун Цу. Састоји од 13 поглавља (Стратегијске процене, Вођење битке, Планирање опсаде, Формација, Сила, Празнина и Пуноћа, Оружана борба, Прилагођавање, Маневрисање војском, Терен, Девет земљишта, Напад ватром и Шпијуни), свако од којих је посвећено једном аспекту ратовања. Дуго је времена хваљено као најбоље дело војне стратегије и тактике свог времена.
„Умеће ратовања“ се такође сматра једном од најстаријих војних књига на свету. Такође се сматра једним од најутицајнијих књига на војну теорију и пословне стратегије, како на Истоку тако и на Западу. Сун Цу је био први мислилац који је схватио значење положаја у стратегији и да на положај утичу, како објективне околности физичке околине, тако и субјективно мишљење супарника у тој околини. Он је научавао да стратегија није планирање у смислу прављења листе поступака, него да захтева брзе и одговарајуће одговоре на промене околности. Планирање делује у контролисаној околини, али у компетитивној околини планови се сударају стварајући непредвиђене ситуације.
Књига „Умеће ратовања“ се такође примењивала на пословне и менаџерске стратегије.[4][5]
Културни утицај
Војне и обавештајне примене
Широм источне Азије, Умеће ратовања је било део наставног плана за потенцијалне кандидате на испитима за војну службу.
Током Сенгоку периода (око 1467–1568), сматра се да је јапански даимјо са именом Такеда Шинген (1521–1573) постао скоро непобедив у свим биткама без ослањања на оружје, зато што је студирао Умеће ратовања.[6] Ова књига му је чак дала инспирацију за његов познати борбени стандард „Фуринказан” (Ветар, шума, ватра и планина), са значењем брз као ветар, тих као шума, дивљи попут ватре и непокретан као планина.
Преводилац Самјуел Б. Грифит нуди поглавље о „Сун Цуу и Мао Цедунгу” где се Умеће ратовања цитира као утицај на Маова дела О герилском ратовању, О дуготрајном рату и Стратешки проблеми кинеског револуционарног рата, и укључује Маов цитат: „Ми не смемо омаловажавати казивања у књизи Сун Ву Цуа, великог војног стручњака древне Кине, Знајте свог непријатеља и знајте себе и моћи ћете да се борите у хиљаду битака без пораза.”[6]
Генерал Во Нгујен Ђап је успешно имплементирао тактике описане у Умећу ратовања током битке код Дијен Бијен Фуа којом је окончано значајније француско учешће у Индокини, и чиме се дошло до договора којим је подељен Вијетнам на север и југ. Генерал Во, касније главни ПВА војни командир у Вијетнамском рату, био је страствени студент и практичар Сунових идеја.[7] Амерички пораз у том рату је више од било ког другог догађаја скренуо пажњу лидера америчке војне теорије на Сун Цуа.[7][8][9] Током Вијетнамског рата, неки од Вијетконшких официра су екстензивно студирали Умеће ратовања и по неким наводима су могли да рецитују читаве пасусе напамет.
Фински фелдмаршал Манерхајм и генерал Аксел Ајро били су помни читаоци Умећа ратовања. Обоје су прочитали ово дело на француском; Ајро је држао француски превод књиге на свом ноћном сточићу у својом стамбеном простору.
Одељење војске у Сједињеним Државама, преко свог Колеџа за командно и генералштабно особље, наводи Умеће ратовања као један пример књиге која се треба држати у библиотекама војних јединица.[10]Умеће ратовања је уврштено у Професионалну литературу програма Маринског корпуса Сједињених Држава (раније познато као Заповеднички попис литература). Ово дело се препоручује се читање свим војно обавештајним службеницима Сједињених Држава.[11] Према истим ауторима, стратегија of обмане из Умећа ратовања је била студирана и широко примењивана у КГБ пракси: „Ја ћу приморати непријатеља да узме нашу снагу за слабост, а нашу слабост за снагу, и то ће претворити његову снагу у слабост”.[12] Ову књигу су нашироко цитирали КГБ официри задужени за дезинформационе операције у новели Владимира ВолкофаМонтажа.
Примене изван војске
Умеће ратовања је примењено на многа поља која су изван војске. Највећи део текста говори о томе како се водити рат без стварног улажења у битке: даје савете о томе како надмудрити противника тако да физичка битка није неопходна. Као таква, књига је пронашла примену као водич у обуци за многа конкурентна настојања која не укључују стварну борбу.
Многе пословне књиге су примениле лекције преузете из ове књиге на канцеларијску политику и корпоративну стратегију.[13][14][15] Многе Јапанске компаније имају ову књигу на списку неопходне литературе за њихове кључне руководиоце.[16] Књига је исто тако популарна у западним пословним круговима који наводе њену утилитарну вредност у погледу управљачких пракси. Многи предузетници и руководиоци су у њој нашли инспирацију и савете за успешно деловање у конкурентним пословним ситуацијама. Књига је такође била примењена на подручју образовања.[17]
Дело Умеће ратовања је било предмет правних књига[18] и правних чланка о судском процесу, укључујући тактику преговарања и стратегију суђења.[19][20][21][22]
Умеће ратовања је често навођено током развоја тактике и/или стратегије у електронским спортовима. Једна од основних књига о е-спорту, „Играј да победиш“ коју је написао Дејвид Сирлин, заправо је само анализа могућих применама идеја из „Умећа ратовања“ у модерним електронским спортовима.
Ову књигу је превео на асамски језик Утпал Дата и објављена је у редакцији Асом Сахитје Сабе.
Ова књига је преведена на манџуријски језик као ᠴᠣᠣᡥᠠᡳ ᠪᠠᡳᡨᠠ ᠪᡝ ᡤᡳᠰᡠᡵᡝᠩᡤᡝ Вили: Tchauhai paita be gisurengge,[25][26]Мелендорф: Coohai baita de gisurengge, Дискурс о Умећу ратовања.[27]
Први манџуријски преводи кинеских радова су били дела писаца Љу-тао 六韜, Су-шу 素書, и Сан-луех 三略 – од којих су сви кинески војни текстови посвећени уметности ратовања услед манџурског интереса у ту тему, као и рад Сун Цуа Умеће ратовања.[28][29] Преводе војних текстова из кинеског у манџурски је урадио Дахај.[30] Манџурски преводи кинеских текстова су обухватали поред војних текстова и Казнени закон Минг династије, који је исто тако превео Духај.[31] Захтев за израду ових превода је Дахују издао Нурхаци, џурџијски старешина.[32] Војни текстови Вуција су преведен на манџуркси заједно са Умећем ратовања.[33] Кинеска историја, кинески закон, и кинеска војна теорија су преведени на манџурски током владавине Хонг Тајђи, цара династије Ћинг.[34] На манџурски је преведена и кинеска новела која обрађује војну тематику са насловом Романса три краљевства.[35][36][37] Захтев за преводе је постављен 1629. године.[38][39][40] Иако су то углавном биле административне и етичке смернице које чине већину рада Сан-луеха и Су Шуа, војна наука је била присутна у делу писца Љу-Тао и кинеским војним приручницима.[41]
Још један превод на манџурски језик је урадо Ајсин Гиоро Ћијинг.[42]
Референце
^Samuel B. Griffith. [1], Приступљено 27. 4. 2013.
^ абGriffith, Samuel B.The Illustrated Art of War. 2005. Oxford University Press. pp. 17, 141–43.
^ абMcCready, Douglas. Learning from Sun Tzu, Military Review, May–June 2003.„Archived copy”. Архивирано из оригинала 11. 10. 2011. г. Приступљено 19. 12. 2009.
^Interview with Dr. William Duiker, Conversation with Sonshi
^Forbes, Andrew ; Henley, David (2012). The Illustrated Art of War: Sun Tzu. Chiang Mai: Cognoscenti Books.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза). ASINB00B91XX8U
^Army, U. S. (1985). Military History and Professional Development. U. S. Army Command and General Staff College, Fort Leavenworth, Kansas: Combat Studies Institute. 85-CSI-21 85.
^Yevgenia Albats and Catherine A. Fitzpatrick. The State Within a State: The KGB and Its Hold on Russia – Past, Present, and Future. 1994. ISBN978-0-374-52738-9. . , chapter Who was behind perestroika?
^Michaelson, Gerald. "Sun Tzu: The Art of War for Managers; 50 Strategic Rules." Avon, MA: Adams Media, 2001
^McNeilly, Mark. "Sun Tzu and the Art of Business : Six Strategic Principles for Managers. New York:Oxford University Press, 1996.
^Krause, Donald G. "The Art of War for Executives: Ancient Knowledge for Today's Business Professional." New York: Berkley Publishing Group, 1995.
^Kammerer, Peter. "The Art of Negotiation." South China Morning Post (April 21, 2006) pp. 15.
^Jeffrey, D (2010). „A Teacher Diary Study to Apply Ancient Art of War Strategies to Professional Development”. The International Journal of Learning. 7 (3): 21—36.
^Barnhizer, David. The Warrior Lawyer: Powerful Strategies for Winning Legal Battles Irvington-on-Hudson, NY: Bridge Street Books, 1997.
^Balch, Christopher D., "The Art of War and the Art of Trial Advocacy: Is There Common Ground?" (1991), 42 Mercer L. Rev. 861-873
^Beirne, Martin D. and Scott D. Marrs, The Art of War and Public Relations: Strategies for Successful Litigation[5]Архивирано на сајту Wayback Machine (11. јул 2012)
^Pribetic, Antonin I., "The Trial Warrior: Applying Sun Tzu's The Art of War to Trial Advocacy" April 21, 2007, [6]
^Solomon, Samuel H., "The Art of War: Pursuing Electronic Evidence as Your Corporate Opportunity" [7]
^Early China. Society for the Study of Early China. 1975. стр. 53.
^Durrant, Stephen (1977). “Manchu Translations of Chou Dynasty Texts”. Early China 3. [Cambridge University Press, Society for the Study of Early China]: 52–54. https://www.jstor.org/stable/23351361.
^„DAHAI”. Архивирано из оригинала 27. 07. 2018. г. Приступљено 16. 11. 2018.
^Durrant, Stephen. 1979. “Sino-manchu Translations at the Mukden Court”. Journal of the American Oriental Society 99 (4). American Oriental Society: 653–61. . doi:10.2307/601450.Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ). https://www.jstor.org/stable/601450?seq=2 pp. 654–56.
Army, U. S. (1985). Military History and Professional Development. U. S. Army Command and General Staff College, Fort Leavenworth, Kansas: Combat Studies Institute. 85-CSI-21 85.
Smith, Kidder (1999). „The Military Texts: The Sunzi”. Ур.: de Bary, Wm. Theodore. Sources of Chinese Tradition: From Earliest Times to 1600, Volume 1 (2nd изд.). New York: Columbia University Press. стр. 213—24. ISBN978-0-231-10938-3.