Ужичка Црна Гора Ужичка Црна Гора је планински регион у западној Србији. Некада је заједно са облашћу Рујно (данашњи Златибор ) сачињавао ужички округ.[ 1]
Границе области није лако утврдити због бурних историјских дешавања и честих административних промена, али је Љубомир Павловић покушао да их утврди 1925 , па се његова подела прихвата као најпогоднија. На југу се Ужичка Црна гора граничи са реком Ђетињом , од Пожеге се протеже Западном Моравом до Овчарско-кабларске клисуре , затим обухвата села испод Каблара , развођем Каменице и Чeмeрнице . Затим се граница пење на Маљен , па се креће на запад ка Повлену и на извору Скрапежа скреће на југ ка Варди , и даље до Кадињаче . Даље се креће јужним ободима Поникава и обухвативши Кремна долази до Шаргана .[ 2]
Ужичка Црна гора је брдскопланинско подручје, а средња висина је 800 м.[ 1] Мали Повлен ), а најнижа у долини Западне Мораве , испод 300 м. Ово подручје је обрасло густим растињем и густим листопадним и које прекривају највећи део области (посебно на Јеловој гори , Повлену , Црнокоси , Каблару ) и четинарским шумама којих је раније било много више, а данас прекривају обронке Маљена . Најлепше ливаде простиру се долином Лужнице .[ 1] Таорска врела су једна од најлепших међу осталим бројним врелима ове области (Биоштанско , Врујци , Рочњак , Полочиница , Врановина , Асановац ), а избијају изнад корита Срапежа . Скрапеж је и најважнија река, а у њега се уливају Кладоруба , Полошница , Тмуша , Реновица . Гранична река ове области, Ђетиња , тече креманском котлином и настала је од Трговиштице и Карачице .[ 1] Ђетиња гранична река наше области, Скрапеж је њена „осовина“, јер пресеца подручје по дијагонали, делећи га на два готово једнака дела. [ 2] Дивчибарама . Биоштанска и Кабларска терма су једине терме ове области и обе су сумпорњаче.[ 1]
Уобичајено су се у средњем веку непроходне области називале Црна гора . На крају „Четворојеванђеља”, које је јеромонах Мардарије штампао 1562. у Мркшиној цркви остављен је запис: „Заврши се ова света и божанствена књига при храму Светог Вазнесења , а то је Мркшина црква у Црној Гори, године 1562 , месеца јуна. Ја сам родом од реке која се зове Дрина “. У турским изворима 17. века област Овчарско-кабларске клисуре се назива Карадаг („Црна гора”), а отуда су у употреби и називи карадшка села и карадашки манастири. Касније ову област насељава црногорско становништво, али назив Црна гора није донесен већ је постојао и пре њиховог досељавања.[ 2]
У овој области налазе се остаци древних култура – илирске (хумке и остаци утврђења на Дрмановини , у Сечој Реци и Парамуну , складишта грчког оружја и шлемови у Ражани , споменик Јупитеру Партинском ) и римске (остаци високе некрополе у Тубићима и објеката и утврђења у Сечој Реци и Субјелу . Први писани документи везани за ово подручје потичу из доба Немањића , где се помиње жупа Црна Гора. Наследници цара Душана нису успели да одрже српску средњовековну државу , а властела је распарчала земљу и предала је. Ужички крај је тада постао посед Николе Алтомановића . Године 1373. Алтомановић је утамничен у своме Ужицу , где су му ископане очи. Под турском влашћу, Србија добија нове административно-територијалне јединице — вилајете и ниже целине, санџаке (који се даље деле на кадилуке и нахије ). Ужичка Црна гора тада улази у састав Смедеревског санџака . Дефтери о катастарским пописима бележе већину села данашње косјерићке општине : Маковиште , Мионица , Парамун , Сеча Река , Скакавци , Субјел , Бјелопарице , Годечево , Дубница , Радановци , Годљево , Дреновци , Руда Буква . На овом простору, у Мркшиној цркви , срушеној половином 16. века, налазила се једна од првих штампарија за штампање црквених књига на Балкану . Јеромонах Мардарије у Мркшиној цркви штампа 1562. год. „Четворојеванђеље ”, а 1566 . „Цветни триод ”. Године 1815. године, Обреновићева Србија добија нове административне области, а ово подручје је припало Ужичкој нахији . Кнежина Црна Гора обухвата „сва насеља данашње општине Косјерић , већи део насеља данашње општине Пожега и добар део насеља данашње општине Титово Ужице ”. Нахије од 1834. постају окружја, а кнежине капетаније. Ужичкој капетанији се придружује тада и Пожега . По ослобођењу, постојала су два црногорска среза: руднички и ужички . Након Првог светског рата ова област постаје део Дринске бановине . После Другог светског рата уводе се нове административне целине – народни одбори , окрузи и општине . Данашња села црногорског среза припадају различитим општинама: ужичкој , пожешкој , косјерићкој , ваљевској .[ 2]
Динарска миграциона струја преплавила је током ХVII, ХVIII и XIX века и Ужичку Црну гору. Љубомир Павловић је тврдио да су овде све досељеници – старинаца готово да и нема (због турског зулума и опаких епидемија). Херцеговина и Црна Гора су примарна миграциона изворишта досељеника у Ужичкој Црној гори.[ 2]
Ово говорно подручје припада (и)јекавским говорима источнохерцеговачког типа у западној Србији . Његове основне особине су новоштокавска физиономија и релативно стабилан (и)јекавизам. Разуђено је гворно подручје, испресецано изоглосама на свим нивоима језичке структуре. Основни правац пружања изоглоса је југозапад-североисток, тј. линијом Ужице -Косјерић -Маљен .[ 2]
Нека од насеља ове области су: Ужице , Пожега , Косјерић (градови), Маковиште , Мионица , Парамун , Сеча Река , Скакавци , Субјел , Годечево , Дубница , Радановци , Годљево , Дреновци , Руда Буква
^ а б в г д Павловић, Љубомир (1925). „Ужичка Црна Гора”. Српски етнографски зборник . Насеља и порекло становништва, књ. 19. — преко Српска академија наука и уметности. ^ а б в г д ђ Марковић, Светозар (2012). „Говор Ужичке Црне горе”. Српски дијалектолошки зборник . књ. LVIII — преко Српска академија наука и уметности.
