Туркомани

Туркоман је био термин за људе огуског поријекла, који се широко користио током средњег вијека. Огузи су били туркијски народ који је у 8. вијеку образовао племенску конфедерацију на подручју између Аралског и Каспијског језера у средњој Азији, а говорили су огуским језиком, који је огранак туркијске језичке породице.

Туркмен, првобитно егзоним, датира из високог средњег вијека, заједно са древним и познатим именом Турк (türk) и племенским именима као што су Бајат, Бајандур, Афшар и Каји. До 10. вијека, исламски извори су Огузе називали муслимане Туркменима, а шаманисте или будисте Турцима. Преко Византинаца је термин дошао до западног свијета током 12. вијека, пошто су до тада Огузи били претежно муслимани. Касније је термин „Огуз” постепено замијењен термином „Туркмен” међу самим Турцима Огузима, претварајући тако егзоним у ендоним, процес који је окончан почетком 13. вијека.

У Анадолији, од касног средњег вијека, „Туркмен” је замијењен термином „османски”, који потиче од Османског царства и његове владајуће династије. Остаје као ендоним полуномадских племена Терекеме, подетничке групе Азера.

Данас је значајан проценат становника Азербејџана, Турске и Туркменистана потомци Огуза (Туркмена), а језици којима говоре припадају огуској групи туркијске језичке породице. Од почетка 21. вијека, овај етноним и даље користе Туркмени средње Азије,[1] главно становништво Туркменистана, који имају значајно присуство у Ирану, Авганистану и Русији, као и ирачки и сиријски Туркмени, други потомци Огузи.

Етимологија и историја

Туркомани у Османском царству.

Тренутно већински став о етимологији етнонима Туркмен или Туркоман је да потиче ријечи Турк и туркијског наглашавајућег суфикса -мен, што значи „највише турски од Турака” или „чистокрвни Турци”.[2] Народна етимологија, која датира из средњег вијека и налази се код Бирунија и Махмуда ел Кашгарија, умјесто из суфикса -мен изводе из персијског суфикса -манинд, што значи „као Турчин”. Иако је раније била преовлађујућа у савременој науци, ова мијешана турско-персијска деривација се сада сматра нетачном.[3]

Прво познато помињање термина јавља се крајем 10. вијека у исламској литератури, односно у дјелу арапског географа Ел Мукадасија Ахсан ел Такасим Фи Ма’рифат ел Акалим. У свом дјелу, које је завршен 987. године, Ел Мукадаси пише о Туркменима два пута, приказујући регију као границу муслиманских посједа у средњој Азији.[4] Према средњовјековним исламским ауторима Ел Бирунију и Ел Марвазију, термин се односи на Огузе који су прешли на ислам.[5] Међутим, постоје докази да су Турци који нису Огузи, као што су Карлуци, такође називани Туркоманима или Туркменима; Кафесоглу (1958) предлаже да Туркмен може бити карлучки еквивалент плавотурском политичком термину Кек Турук.[6] Касније, током средњег вијека, термин је у великој мјеро коришћен за Огузе, западнотуркијски народ, који су основали велику племенску конфедерацију у 8. вијеку. Ова држава, чији су становници говорили огуски турски, заузимала је подручје између Аралског и Каспијског језера у средњој Азији.[7]

Селџуци су се појавили почетком 11. вијеку у Маверанахру.[8] Огузи муслимани, који су се до тада углавном идентификовали као Туркмени,[9] окупили су се око племена Киник које је чинило језгро будуће племенске заједнице Селџука и државе коју ће створити у 11. вијеку.[8]

Средњовјековни туркменски шљем из Кара Којунлуа.

Од доба Селџучке династије, султани су стварали војна насеља у дијеловима Блиског и Средњег истока како би ојачали своју војну моћ; створена су велика туркменска насеља у данашњој Сирији, Ираку и источној Анадолији. Након битке код Манцикерта, Огузи су се населили широм Анадолије и данашњег Азербејџана. У 11. вијеку, Туркмени су густо населили Аран.[8] Персијски писац из 12. вијека Ел Марвази је писао о доласку Туркмена у муслиманске земље, приказујући их као људе племенитог карактера који су снажни и упорни у борби због свог номадског начина живота, називајући их султанима (владарима).[10]

Термин „Туркоман” је до западног свијета дошао преко Византинаца.[11] Почетком 13. вијека постао је ендоним међу самим Турцима Огузима.[12]

Туркмени су такође обухватали премена Јива и Бајандур, од којих су настали владајући кланови држава Кара Којунлу и Ак Којунлу. Након пада Ак Којунлуа, туркменска племена — дијелом под својим именом, нпр. Афшари, Хаџилу, Порнак, Дегер и Мавселу — ујединила су сеу туркменску племенску конфедерацију Кизилбаш.[13]

Култура

Саборна џамија у Исфахану, изграђена је почетком 12. вијека за вријеме селџучке власти.

До 10. вијека, Туркмени су претежно били муслимани. Касније су се подијељени на сунитску и шиитску грану ислама.[14] Средњовјековни Туркмени значајно су допринијели ширењу ислама својим опсежним освајањима раније хришћанских земаља, посебно оних у византијској Анадолији и Кавказу.[15]

Језик

Главни чланци: Огуски језици, Средњотуркијски језици, Староанадолијски турски језик и Османски турски језик
Данашња распрострањеност огуских језика.
  •   турски
  •   гагаушки
  •   азерски
  •   кашкајски
  •   чехармехалски
  •   туркменски
  •   хорасански
  •   саларски

Туркмени су првенствено говорили језицима који припадају или су припадали огуском огранку туркијских језика, који је обухватао језике и дијалекте као што су староанадолијски (селџучки) турски и стари османски турски.[16] Кагшари је навео фонетске, лексичке и граматичке карактеристике Огуз-Туркмена;[17] такође је идентификовао неколико дијалеката и представио неколико примјера који показују разлике.[18]

Староанадолијски језик, који су у Анадолију донијели Туркмени Селџуци[19] током миграције на запад из средње Азије у Хорасан и даље у Анадолију и током експанзије Селџука у 11. вијеку, био је широко распрострањен међу Туркменима тог подручја све до 15. вијека. [20] Такође, то је један од познатих древних језика у оквиру огуске групе туркијских језика, заједно са старим османским.[21] Показује одређене карактеристике својствене источноогуским језицима, као што су савремени туркменски и хорансански,[22] а не западноогуским као што су турски и азерски. Карактеристике староанадолијског турског као што је bol- „бити (доћи)”, присутна је у савременом туркменском[23] и хоранском,[24] а њен еквивалент је ol у савременом турском.[25]

Књижевност

Главни чланци: Азерска књижевност, Турска књижевност и Туркменска књижевност
Корице Гонбадовог рускописа „Књига Деде Коркута”.

Књига Деде Коркута сматра се огуским ремек-дјелом.[26][27] Друга истакнута књижевна дјела настала током високог средњег вијека такође укључују епове Огузнаме, Баталнаме, Данишменднаме, Кероглу, који су дио књижевне историје Азера, Турака и Туркмена.[28]

Књига Деде Коркута је збирка епова и прича које свједоче о језику, начину живот, религији, предању и друштвеним нормама Огуз Турака.[29]

Савремена употреба

Туркмени у народним ношњама.

У Анадолији у касном средњем вијеку термин „Туркмен” постепено је замијењен термином „Османлија”.[30] Османска владајућа класа се изјашњавала као Османлије све до 19. вијека.[31] У касном 19. вијеку, када су Османлије усвојиле европске идеје о национализму, радије су се вратила уобичајеном термину Турк умјесто Туркмен, док се раније Турк искључивао користио за означавање анадолијских сељака.[32] Термин је наставио да се користи наизмјенично са другим етноисторијским терминима везаним за туркијски народ на том подручју, укључујући Турк, Татар и Аџам, све до почетка 20. вијека.[33][34] Почетком 21. вијека, Туркмен остаје као лични назив полуномадског племена Карапапахи, подетничке групе азерског народа.[35]

Почетком 21. вијека, етнониме „Туркоман” и „Туркмен” још увијек користе Туркмени из Туркменистана,[1] који имају значајне групе и у Ирану,[36][37] Авганистану,[38] Русији,[39] Узбекистану,[40] Таџикистану[41] и Пакистану,[42] као и ирачки и сиријски Туркмени, потомци Турака Огуза који се углавном придржавају анадолијског турског насљеђа и идентитета.[43] Већина ирачких и сиријских Туркмена су потомци осмнских војника, трговаца и државних службеника који су доведени на простор Ирака и Сирије из Анадолије током османске владавине.[44] Турци у Израелу[45] и Либану,[46] турске подетничке групе Јуруци,[47][48] Манави и Карапапахи (подетничке група Азера)[49] такође се помињу као Туркмени.[50]

„Туркоман”, „Туркмен”, „Туркман” и „Торкаман” користили су се и користиће се наизмјенично.[51]

Литература

  1. ^ а б Ш. Кадыров; Н. Н. Абубакирова-Глазунова (2004—2017). „ТУРКМЕ́НЫ”. Ур.: гл. ред. Ю. С. Осипов. Большая российская энциклопедия : [в 35 т.]. М.: Большая российская энциклопедия. стр. /.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  2. ^ Clark 1996, стр. 4; Annanepesov 1999, стр. 127; Golden 1992, стр. 213–214.
  3. ^ Clark 1996, стр. 4–5; Annanepesov 1999, стр. 127; Golden 1992, стр. 213–214.
  4. ^ Al-Marwazī 1942, стр. 94.
  5. ^ Абу-л-гази (1958). „Комментарии 132”. Родословная туркмен. Москва: АН СССР. Приступљено 4. 10. 2024. „Затем название туркмен закрепилось за одним из самых мощных племенных объединений — за огузами; при переселении на Запад слово туркмен постепенно заменило старый термин огуз” 
  6. ^ Kafesoğlu 1958, стр. 121-133; Golden 1992, стр. 347-348; Clark 1998, стр. 14, "One of those dialects appears to have been spoken by the Karluk Turkmen, who were identified by Kashgari as "A tribe of the Turks. They are nomads, not Oghuz, but they are also Turkmen.""
  7. ^ Karamustafa 2020, стр. 477; Barthold 1966, стр. 558, "Whatever the former significance of the Oghuz people in the Eastern Asia, after the events of the 8th and 9th centuries, it focuses more and more on the West, on the border of the Pre-Asian cultural world, which was destined to be invaded by the Oghuz people in the 11th century, or, as they were called only in the west, by the Turkmen."
  8. ^ а б в Golden 1996, стр. 45–67.
  9. ^ „Ḡozz”. iranicaonline.org. Encyclopaedia Iranica Foundation. Приступљено 5. 10. 2024. 
  10. ^ Hillenbrand 2007, стр. 148.
  11. ^ Zachariadou 1991, стр. 10–32.
  12. ^ Lewis 1974, стр. 10.
  13. ^ „Aq Qoyunglū”. iranicaonline.org. Encyclopaedia Iranica Foundation. Приступљено 5. 10. 2024. „The surviving Āq Qoyunlū tribes and groups were absorbed, in some cases years later, into the Qizilbāš tribes; in this process, the Afšār retained their tribal identity while others, such as the Ḥāǰǰīlū, Döḡer, Mawṣellū, and Pornāk, were merged into a new tribe called Turkman” 
  14. ^ Ward 2014, стр. 44, , "Selim was a devout Sunni who hated the Shia as much as Ismail despised the Sunni. He saw the Shia Turkman of Anatolia as a potential "fifth column"...".
  15. ^ Zarcone & Hobart 2013, стр. 98–101.
  16. ^ Robbeets 2020, стр. 393–394.
  17. ^ Clark 1998, стр. 13.
  18. ^ Clark 1998, стр. 14.
  19. ^ Schiewer 2002, стр. 284; Koprulu 2006, стр. 207.
  20. ^ Johanson, Bulut & Verlag 2006, стр. 5.
  21. ^ Robbeets 2020, стр. 393.
  22. ^ Clark 1998, стр. 15; Brown 2010, стр. 1117.
  23. ^ Clark 1998, стр. 513.
  24. ^ Ziyayeva 2006.
  25. ^ Backus 2014, стр. 266.
  26. ^ Weber 1978, стр. 13–15.
  27. ^ „Heritage of Dede Qorqud/Korkyt Ata/Dede Korkut, epic culture, folk tales and music”. ich.unesco.org (на језику: енглески). UNESCO. Приступљено 5. 10. 2024. 
  28. ^ Алаев & Ашрафян 2002.
  29. ^ Lewis 1974, стр. 7.
  30. ^ Еремеев 1971, стр. 130–137.
  31. ^ Kushner 1997, стр. 219.
  32. ^ Kushner 1997, стр. 220-221.
  33. ^ Kemp & Stein 1995, стр. 214; Tsutsiev 2014, стр. 48-50, ""Tatars" (or in rarer cases, "Azerbaijani Tatars") to denote Turkic-speaking Transcaucasian populations that would later be called "Azerbaijanis""
  34. ^ „Тюрки”. gatchina3000.ru. Энциклопедия Брокгауза и Эфрона. Приступљено 10. 10. 2024. 
  35. ^ Hajiyeva 1990, стр. 3–7.
  36. ^ „Iran”. The World Factbook (на језику: енглески). Central Intelligence Agency. 3. 10. 2024. Приступљено 10. 10. 2024. 
  37. ^ „Iran”. ethnologue.com. Ethnologue. Приступљено 10. 10. 2024. 
  38. ^ „Afghanistan”. Library of Congress, Washington, D.C. 20540 USA. Приступљено 10. 10. 2024. 
  39. ^ „Таблица 1. Национальный состав населения // Том 5 «Национальный состав и владение языками»”. rosstat.gov.ru/. Федеральная служба государственной статистики. Приступљено 10. 10. 2024. 
  40. ^ Ilhamov 2002.
  41. ^ „Национальный состав и владение языками, гражданство населения Республики Таджикистан” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 14. 10. 2013. г. Приступљено 10. 10. 2024. 
  42. ^ „Afghans in Quetta. Settlements, Livelihoods, Support Networks and Cross-Border Linkages”. Refworld (на језику: енглески). јануар 2006. Приступљено 10. 10. 2024. 
  43. ^ Triana 2017, стр. 168"Turkmen, Iraqi citizens of Turkish origin, are the third largest ethnic group in Iraq after Arabs and Kurds and they are said to number about 3 million of Iraq's 34.7 million citizens according to the Iraqi Ministry of Planning."
  44. ^ nternational Crisis Group 2008, стр. "Turkomans are descendents of Ottoman Empire-era soldiers, traders and civil servants... The 1957 census, Iraq's last reliable count before the overthrow of the monarchy in 1958, put the country's population at 6,300,000 and the Turkoman population at 567,000, about 9 per cent...Subsequent censu2015ses, in 1967, 1977, 1987 and 1997, are all considered highly problematic, due to suspicions of regime manipulation"".
  45. ^ Suwaed 2015, стр. 237.
  46. ^ Orhan 2010.
  47. ^ Durul 1977, стр. 60.
  48. ^ Solak, İbrahim (1. 12. 2002). „XVI. Yüzyılda Maraş ve Çevresinde Dulkadirli Türkmenleri”. Selçuk Üniversitesi Türkiyat Araştırmaları Dergisi. стр. 109—154. 
  49. ^ „KARAPAPAKLAR”. TDV İslâm Ansiklopedisi (на језику: турски). Приступљено 10. 10. 2024. 
  50. ^ Aksu 2005, стр. 50; Insight Guides 2015.
  51. ^ Barkey 2005, стр. 7; Merriam-Webster's Collegiate Encyclopedia 2000, стр. 1655; Skutsch 2013, стр. 1223.