Туна или туњ[3] (лат.Thunnus) је родриба из породице скуша (Scombridae), које живе у сланој води. Настањује Атлантски океан, Пацифик, Индијски океан и Медитеранско море. Туна је веома брза риба, при чему су неке њене врсте способне да постигну брзину и до 70Км на час. За разлику од већине беле рибе, боја мишићног ткива туне се креће од розе ка тамно црвеној. Ова црвенкаста боја настаје услед присуства миоглобина, молекула који се везује за кисеоник; који туна поседује у знатно већој количини за разлику од осталих риба. Неке веће врсте туне, као што је Плаворепа туна, имају способност да молекуларном активношћу, подигну телесну температуру изнад температуре воде (одржавање телесне температуре од 24-35 °C, у хладној води ниске температуре чак и до 6 °C). Ово им омогућава да преживе у хладнијим водама и настане се у различитим деловима океана.
Реч Thunnus је средњолатинска форма грчке речи θύννος (thýnnos) са значењем мала риба, која је изведена из грчке речи θύνω (thynō), „журити, стрелица”.[4][5] Прва писана употреба речи се јавља у Хомеровом раду.
Таксономија
Постоји око петнаест врста туне, од којих су неке од најраспрострањенијих:[6][7] Реч Thunnus је средњолатински облик грчког thýnnos (θύννος, „туњевина, туна“) – које је заузврат изведено од thynō (θύνω, „јурити; стрељати“).[8][9] Прву писану реч употребио је Хомер.
На основу морфологије и података о секвенци митохондријске ДНК кратке дужине,[10] род Thunnus је тренутно класификован у два подрода: Thunnus (Thunnus) (плавоперајска група) и Thunnus (Neothunnus) (жутоперајска група). Међутим, ова класификација је доведена у питање недавном филогенетском анализом података о секвенци нуклеарне ДНК, која је разрешила различите односе међу врстама и није подржала традиционалну дефиницију група плавоперајских и жутоперајских туна.[11][12] Конкретно, ове анализе су потврдиле поделу пацифичке и атлантске туне на две одвојене врсте и сугеришу да је великоока туна заправо члан подрода Neothunnus, а не подрода Thunnus.[11] Раније филогенетске реконструкције нуклеарне рибосомалне ДНК такође су показале сличне резултате.[13]
До недавно се сматрало да постоји седам Thunnus врста, а атлантска плавоперајна туна и пацифичка плавоперајна туна биле су подврсте једне врсте. Године 1999, Колет је установио да су на основу и молекуларних и морфолошких разматрања, оне заправо, различите врсте.[14][7]
Кладограм: Род Thunnus (доле-десно на горњој слици) наведен је као један од пет родова који сачињавају племе Thunnini. Познат као праве туне, он садржи 8 од 15 постојећих врста туна.[1]
Максималне пријављене величине врста рода Thunnus.
Прекомерни лов
Светска потражња за сушијем и сашимијем,[15] заједно са све већим растом популације, довела је до прекомерног лова глобалних залиха ове врсте,[16] а плавоперајка је најугроженија и сврстава се у категорију „озбиљне забринутости за очување“.[17] Чињеница која компликује напоре за одрживо управљање залихама плавоперајне рибе у националним ексклузивним економским зонама (EEZ) је то што туна плавоперка мигрира на велике удаљености и лови у средњем океану који није део EEZ ниједне земље, тако да је подложнa прекомерном риболову од стране рибарских флота више земаља. Међународни споразуми и конвенције су споразуми по добронамерном основу и тешко их је пратити или спроводити.[18] Иако су ову рибу узгајали у заточеништву Јапанци и Аустралијанци уз помоћ Јапанаца, приноси су нижи од осталих риба које се узгајају због споре стопе раста плавоперајне туне, због чега су цене високе.[18] Дана 30. децембра 2012, плавоперајна туна од 222 kg (489 lb) уловљена у североисточном Јапану, продата је на рибљој пијаци Цукији у Токију за рекордних 155,4 милиона јена (1,76 милиона долара).[19]
^Collette, B.B. (1999). „Mackerels, molecules, and morphology”. Ур.: Séret, B.; Sire, J. Y. Proceedings. 5th Indo-Pacific Fish Conference: Nouméa, New Caledonia, 3–8 November 1997. Paris: Société Française d'Ichtyologie [u.a.] стр. 149—164. ISBN978-2-9507330-5-4.
^Alvarado Bremer, J.R.; Naseri, I.; Ely, B. (2016). „ROrthodox and unorthodox phylogenetic relationships among tunas revealed by the nucleotide sequence analysis of the mitochondrial DNA control region”. Journal of Fish Biology. 50 (3): 540—554. doi:10.1111/j.1095-8649.1997.tb01948.x.
^Chow, S.; Nakagawa, T.; Suzuki, N.; Takeyama, H.; Matsunaga, T. (2006). „Phylogenetic relationships among Thunnus species inferred from rDNA ITS1 sequence”. Journal of Fish Biology. 68 (A): 24—35. doi:10.1111/j.0022-1112.2006.00945.x.
^Collette, B.B. (1999). „Mackerels, molecules, and morphology”. Ур.: Séret, B.; Sire, J.Y. Proceedings. 5th Indo-Pacific Fish Conference: Nouméa, New Caledonia, 3–8 November 1997. Paris: Société Française d'Ichtyologie [u.a.] стр. 149—164. ISBN978-2-9507330-5-4.
