Регуларна сезона је била скраћена са 82 не 48 утакмица по екипи а плејоф је померен пар недеља касније због локаута у НХЛ-у.
Шеснаест тимова који су се пласирали у плејоф, по осам из обе дивизије, играли су елиминаторни турнир у серијама на четири добијене утакмице кроз четири фазе такмичења (четвртфинале конференције, полуфинале конференције, финале конференције и Стенли куп финале). Овај формат се примењује од плејофа 1999. године.
Патрик Кејн из Чикаго блекхокса добио је на крају плејофа Кон Смајтов трофеј као најкориснији играч (МВП) елиминационог турнира (19 поена, 9 голова, 10 асистенција).
Чек 27 утакмица у овом плејофу је завршено након једног или више продужетака, што је највише од 1993. године и други најбољи резултат у историји такмичења.
Учесници плејофа
У плејоф су се пласирали шампиони свих шест дивизија и по пет најбољих екипа из сваке конференције на основу коначне табеле након завршетка регуларног дела сезоне 2012/13, укупно 16 тимова, по осам из сваке конференције. Тимовима су додељене позиције 1-8 на основу пласмана у својој конференцији.
Тимови чије је име уписано на левој страни табеле, код сваког пара, имали су предност домаћег терена у серији и прве две утакмице су играли код куће.[5]
Позиције од (1) до (8) представљале су носиоце у конференцији и одређивале предност домаћег терена у прве три рунде плејофа. У финалу купа предност домаћег терена се одређивала на основу лигашке табеле па је Чикаго (77 бодова) прве две утакмице против Бостона (62 бода) играо код куће.
Статистика је преузета са званичног сајта НХЛ лиге.[6]
(Легенда:ОУ-одигране утакмице; П-победе; И-изгубљене утакмице; ГД-дати голови; ГП-примљени голови; ГДУ-просек датих голова по утакмици; ГПУ-просек примљених голова по утакмици; ИВ-реализација играча више; ИМ-одбрана са играчем мање)