Између 1928. и 1931. године, радио је као теренски истраживач у експедицији на обали Тигра, која се бавила наслеђем Селеукида. Експедицију су организовали Музеји уметности Толедо и Музеј уметности Кливленд. Као истраживач сарадник Института за археолошка истраживања Универзитета Мичиген, запослио се 1931. године.
Од 1. маја1935. године је водио изучавање локалних нумизматичких збирки у Персији. Исте године је добио признање Џон Симон Гугенхајм меморијалне фондације (John Simon Guggenheim Memorial Foundation).
У два наврата, Макдауел се састао са Рудолфом Штеркером, делегатом Хермана Нојбахера, специјалног Хитлеровог саветника за Балкан. Оба састанка су одржана у штабу генерала Михаиловића, али он њима није присуствовао. Макдаеул је чак тврдио да се Михаиловић противио било каквом састанку са немачким заповедницима.[4] Штеркер је наводно понудио предају немачких снага западним савезницима ради даље заједничке борбе против бољшевизма, на шта је Макдауел одговорио:
Немачка ће капитулирати пред сва три савезника и ваше интриге између Совјетског Савеза и западних демократија неће помоћи.
Напуштање Михаиловићевог штаба
Макдаеул је наставио да се повлачи са штабом генерала Михаиловића кроз источну и северну Босну. У Осјечанима код Добоја, Макдаеул је одржао говор пред окупљеним народом. На многим местима је извршена и смотра припадника Југословенске војске у Отаџбини. Након Черчилове интервенције, Макдауелу је наређено да напусти Михаиловићев штаб.[5] Међутим, због неповољног стања на фронту, Макдауел није могао да узлети и напусти Југославију. Зато је Јосип Броз затражио од Фицроја Маклејна, шефа британске војне мисије при Врховном штабу Народноослободилачке војске Југославије, да се заузме код својих претпостављених за Макдауелом одлазак, јер његово присуство код Михаиловића може нарушити односе партизана са британским и америчким савезницима.[5]
Из штаба ОСС-а у Барију, сугерисано му је 9. октобра да се придружи најближој партизанској јединици. Он је одговорио два дана касније, да би такав потез тренутно био ризичан и неизводљив.
Макдауел је са аеродрома код Бољанића на Озрену1. новембра1944. године напустио штаб генерала Михаиловића, који је након тога практично изгубио везу са америчким и уопште западним савезницима. У његовом штабу су до 11. децембра остали још капетан Ник Лалић и један његов сарадник. Они су му понудили да са њима оде у Италију, али је Михаиловић то одбио.
Генерал Михаиловић је писао југословенском посланику Фотићу у Вашингтону и поменуо да је Макдаеул "велики наш пријатељ".
Послератна делатност
После хапшења генерала Михаиловића од нових комунистичких власти у Југославији1946. године, Макдауел је учествовао у раду Комитета за праведно суђење генералу Михаиловићу. Пред овим комитетом је дао изјаву[6]:
Мени лично није познат ниједан случај нагодби између Михаиловићевих команданата и Немаца, али по обавештењима из друге руке и мојој личној оцени југословенског духа, могу да замислим да је таквих нагодби било у оним крајевима који су привремено измицали ауторитету генерала Михаиловића. (…) …очигледно је да је већина сељака и интелектуалаца у Србији не само поштовала већ и волела генерала Михаиловића.
Макдауел је до краја живота заступао тезу је Југословенска војска у Отаџбини имала неупоредиво већи значај у саботажама немачких снага и да су оне управо ЈВуО виделе као главног непријатеља. Уз то, тврдио је да је: „главна брига партизанског руководства није била уништавање Немаца, већ националиста и национализма у Југославији и на Балкану."[7]
На основу рукописа за књигу "The Key Role in Southeastern Europe During World War Two of the Serbs and their Commander General Draza Mihailovich Despite their Abandonment by Churchill and Roosevel" који је оставио, 2012. године се у Србији појавила књига "Стрељање историје".[8]
Библиографија
Stamped and Inscribed Objects from Seleucia on the Tigris, 1934;
Coins from Seleucia on the Tigris, 1935;
The Key Role in Southeastern Europe During World War Two of the Serbs and their Commander General Draza Mihailovich Despite their Abandonment by Churchill and Roosevelt.
^Симић, Пера (2012). Дража: смрт дужа од живота. Београд: Службени гласник. стр. 208. ISBN978-86-519-1418-1.
^Симић, Перо (2012). Дража: смрт дужа од живота. Београд: Службени гласник. стр. 238. ISBN978-86-519-1418-1.
^ абSmith, Richard Harris (1. 8. 2005). OSS: The Secret History of America's First Central Intelligence Agency. Rowman & Littlefield. стр. 138. ISBN978-1-59921-658-4.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^Симић, Перо (2012). Дража: смрт дужа од живота. Београд: Службени гласник. стр. 237. ISBN978-86-519-1418-1.
^Ford, Kirk (1992). OSS and the Yugoslav resistance, 1943-1945. Texas A&M University Press. стр. 131. ISBN978-0-89096-517-7.
^Макдауел, Роберт (2012). Стрељање историје : кључна улога Срба у Другом светском рату. Београд: Поета. ISBN978-86-86863-99-7.