Психијатрија је медицинска дисциплина која се бави проучавањем порекла, механизама и процеса настанка, облика, распрострањености и лечења психичкихболести и поремећаја. Психијатрија се бави, осим лечења, и превенцијом душевних болести, као и рехабилитацијом оболелих.[1][2] Психијатрија обухвата различите маладаптације повезане са расположењем, понашањем, спознајом и перцепцијом.
„Психијатрија, више него било која друга грана медицине, приморава своје лекаре да се боре са природом доказа, ваљаношћу интроспекције, проблемима у комуникацији и другим дугорочним филозофским питањима”.[7]
Особе које су специјализоване за психијатрију често се разликују од већине других стручњака за ментално здравље и лекара по томе што морају бити упознате и са друштвеним и са биолошким наукама.[9] Дисциплина проучава рад различитих органа и телесних система класификованих према пацијентовим субјективним искуствима и објективној физиологији пацијента.[12] Психијатрија третира менталне поремећаје, који су конвенционално подељени у три врло опште категорије: менталне болести, тешки поремећаји учења и поремећаји личности.[13] Иако се фокус психијатрије временом мало променио, поступци дијагностике и лечења драматично су еволуирали и тај тренд наставља да се одвија. Од краја 20. века, подручје психијатрије је постајало све више биолошко и мање концептуално изоловано од других медицинских поља.[14]
Иако медицинска специјалност психијатрије користи истраживања на пољу неуронауке, психологије, медицине, биологије, биохемије и фармакологије,[15] генерално се сматра средином између неурологије и психологије.[16] Будући да су психијатрија и неурологија дубоко испреплетене медицинске специјалности, све сертификате за обе специјалности и за њихове подспецијалности у САД нуди један одбор, Амерички одбор за психијатрију и неурологију, који је члан Америчког одбора за медицинске специјалности.[17] За разлику од других лекара и неуролога, психијатри су специјализовани за однос лекар-пацијент и обучени су у различитој мери за употребу психотерапије и других техника терапијске комуникације.[16] Психијатри се такође разликују од психолога по томе што су лекари и имају постдипломску обуку која се назива резиденција (обично 4 до 5 година) у пољу психијатрије; квалитет и темељност њихове постдипломске медицинске обуке идентичан је са осталим медицинским струкама.[18] Стога психијатри могу саветовати пацијенте, прописивати лекове, наручивати лабораторијске тестове, наручивати неуроимиџинг и обављати физичке прегледе.[3]
Етика
Светско психијатријско удружење издаје етички кодекс којим се уређује понашање психијатара (попут осталих следбеника професионалне етике). Психијатријски етички кодекс, први пут успостављен Хавајском декларацијом 1977. године, проширен је и ажуриран Бечком повељом 1983. године и проширен Мадридском декларацијом 1996. године. Кодекс је даље ревидиран током генералних скупштина те организације 1999, 2002, 2005, и 2011.[19]
Кодекс Светске психијатријске асоцијације покрива питања као што су поверљивост, смртна казна, етничка или културна дискриминација,[19]еутаназија, генетика, људско достојанство онеспособљених пацијената, односи са медијима, трансплантација органа, процена пацијента, истраживачка етика, одабир пола,[20]мучења,[21][22] и најновије сазнање.
Такође, један од експеримената који је подигао свест о етици дијагностичког процеса у психијатрији јесте Розенханов експеримент, који је истакао потребу за пажљивијим приступом према пацијентима да би се избегле грешке типа 1 и 2 приликом дијагностиковања пацијената.[23]
Референце
^Backes, Katherine A.; Borges, Nicole J.; Binder, S. Bruce; Roman, Brenda (2013). „First-year medical student objective structured clinical exam performance and specialty choice”. International Journal of Medical Education. 4: 38—40. doi:10.5116/ijme.5103.b037.
^Kupfer DJ, Regier DA (мај 2010). „Why all of medicine should care about DSM-5”. JAMA. 303 (19): 1974—5. PMID20483976. doi:10.1001/jama.2010.646.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^López-Muñoz F, Alamo C, Dudley M, Rubio G, García-García P, Molina JD, Okasha A (мај 2007). Cecilio Alamoa, Michael Dudleyb, Gabriel Rubioc, Pilar García-Garcíaa, Juan D. Molinad and Ahmed Okasha. „Psychiatry and political-institutional abuse from the historical perspective: the ethical lessons of the Nuremberg Trial on their 60th anniversary”. Progress in Neuro-Psychopharmacology & Biological Psychiatry. 31 (4): 791—806. PMID17223241. S2CID39675837. doi:10.1016/j.pnpbp.2006.12.007. „These practices, in which racial hygiene constituted one of the fundamental principles and euthanasia programmes were the most obvious consequence, violated the majority of known bioethical principles. Psychiatry played a central role in these programmes, and the mentally ill were the principal victims.”CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^Debreu, Gerard (1988). „Introduction”. Ур.: Corillon, Carol. Science and Human Rights. The National Academies Press. стр. 21. ISBN978-0-309-57510-2. PMID25077249. doi:10.17226/9733. Приступљено 2007-10-04. „Over the past two decades the systematic use of torture and psychiatric abuse have been sanctioned or condoned by more than one-third of the nations in the United Nations, about half of mankind.”
Berrios, German E.; Porter, Roy, ур. (1995). The History of Clinical Psychiatry. London: Athlone Press. ISBN978-0-485-24211-9. OCLC1000559759.
Berrios GE (1996). History of Mental symptoms: The History of Descriptive Psychopathology since the 19th century. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN978-0-511-52672-5. OCLC668203298.
Ford-Martin, Paula Anne Gale (2002). „Psychosis”. Ур.: Longe, Jacqueline L.; Blanchfield, Deirdre S. Gale Encyclopedia of Medicine. 4 (2nd изд.). Detroit: Gale Group. OCLC51166617.
Francis, Gavin, "Changing Psychiatry's Mind" (review of Anne Harrington, Mind Fixers: Psychiatry's Troubled Search for the Biology of Mental Illness, Norton, 366 pp.; and Nathan Filer, This Book Will Change Your Mind about Mental Health: A Journey into the Heartland of Psychiatry, London, Faber and Faber, 248 pp.), The New York Review of Books, vol. LXVIII, no. 1 (14 January 2021), pp. 26–29. "[M]ental disorders are different [from illnesses addressed by other medical specialties].... To treat them as purely physical is to misunderstand their nature." "[C]are [needs to be] based on distress and [cognitive, emotional, and physical] need rather than [on psychiatric] diagnos[is]", which is often uncertain, erratic, and unreplicable. (p. 29.)
Hirschfeld RM, Lewis L, Vornik LA (фебруар 2003). „Perceptions and impact of bipolar disorder: how far have we really come? Results of the national depressive and manic-depressive association 2000 survey of individuals with bipolar disorder”. The Journal of Clinical Psychiatry. 64 (2): 161—74. PMID12633125. doi:10.4088/JCP.v64n0209.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Moncrieff J, Cohen D (2005). „Rethinking models of psychotropic drug action”. Psychotherapy and Psychosomatics. 74 (3): 145—53. PMID15832065. S2CID6917144. doi:10.1159/000083999.
Williams JB, Gibbon M, First MB, Spitzer RL, Davies M, Borus J, Howes MJ, Kane J, Pope HG, Rounsaville B (август 1992). „The Structured Clinical Interview for DSM-III-R (SCID). II. Multisite test-retest reliability”. Archives of General Psychiatry. 49 (8): 630—6. PMID1637253. doi:10.1001/archpsyc.1992.01820080038006.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Hiruta, Genshiro (јун 2002). Beveridge, Allan, ур. „Japanese psychiatry in the Edo period (1600-1868)”. History of Psychiatry. 13 (50): 131—51. S2CID143377079. doi:10.1177/0957154X0201305002.CS1 одржавање: Формат датума (веза)