У доба краља, а потом цара Душана (1331—1345. и 1345—1355) у Добруну дужност чувара тог дела западне границе српске државе је вршио жупан Прибил.[4] Поред жупанског двора у тврђави гради између 1340. и 1343. године манастир. Манастирска црква је била скромна, зидана је од камена и сиге, имала је облик једнобродне засведене базилике без куполе. Храм су живописали врсни зографи из јужне Србије.
После монашења жупана Прибила (монашко име Варнава) наслеђују га синови прво Стефан а потом Петар, који је дозидао спољну припрату и ризницу са северне стране и живописао их 1383. године.[1][2][3]
^ абвгдђеж Милосављевић, Драгиша. Средњовековни град и манастир Добрун. Дерета, 2006. стр. 104. ISBN978-86-7346-570-8. Приступљено 15. 12. 2018. „Били су то жупан Прибил и његови синови Петар и Стефан и једна мање позната личност знатно вишег ранга протовестијар Стан који је као такав и представљен у ктиторској поворци у Добруну. Вероватно се временом...”(језик: српски)
^ абвгд Дероко, Александар. Монументална и декоративна архитектура у средњовековној Србији. Научна Књига, 1953. Приступљено 15. 12. 2018. „Добрун, код Вишеграда, саградио га је жупан Прибил 1360—1370. године а припрату жупан Петар 1383. године. Овај крај припадао је држави кнеза Лазара у једно време.”(језик: српски)
^ абвгдђСтаринар. Археолошки институт, 1965. Приступљено 15. 12. 2018. „Манастир су основали жупан Прибил и његови синови седамдесетих година 14. века. Године 1383. жупан Петар, син Прибилов, призидао...”(језик: српски)