Фантастика, научна и епска, представља књижевну врсту која се одликује писањем о измишљеним догађајима, личностима и местима, или убацивањем измишљених догађаја, ликова или места на неку подлогу из историје.
Почеци епске фантастике могу се наћи још у најранијим записаним делима, као што је Еп о Гилгамешу из 7. века пре нове ере. У 20. веку, епска фантастика је значајно добила на популарности, прво делима Роберта Е. Хауарда, аутора прича о Конану Варварину, а касније и делима професора Џона Роналда Руела Толкина - трилогијом Господар прстенова, никад довршеним и постхумно издатим Силмарилионом, и Хобитом, који је своје постојање почео као књига за децу. После Толкинових романа, многи писци, мање или више успешно, покушавају да направе свет који ће по ширини и свеобухватности парирати Толкиновим делима. Неки од њих су Тери Брукс, Роџер Зелазни, Дејвид Едингс, Џорџ Р. Р. Мартин, Мерион Цимер Бредли. Епска фантастика се не задржава само на писаним делима - плодно тле је нашла и као тема многих рачунарских игара, од којих су неке од најпознатијих Myst, Baldur's Gate, Heroes of Might and Magic, Warcraft, Oblivion. У филмској индустрији, са папира су на платно у скорије време прешле књиге као што су Господар прстенова и Летописи Нарније.
За зачетника жанра научне фантастике сматра се списатељица Мери Шели, која је прва написала причу чији је наука саставни и неизоставни део, а која је садржај књиге Франкенштајн или модерни Прометеј, познатије само по имену научника који се усуђује да дирне у саму бит постојања. У деветнаестом веку, оно што пролази под научном фантастиком, долази од два писца која дијаметрално супротно приступају теми научног напретка - Жил Верн својим романима Двадесет хиљада миља под морем и Пут у средиште Земље приказује позитивне, док се Херберт Џорџ Велс у својим књигама Рат светова, Невидљиви човек и Времеплов углавном бави негативним последицама. Почетком двадесетог века, муњевит напредак науке и технолошких остварења је поставио темеље за ширење популарности научне фантастике, прво у петпарачким романима а касније као књижевне врсте која заслужује и критичко признање. Носиоци тог преласка из домена јефтине у уметнички признату литературу су између осталих и Ајзак Асимов, Артур Ч. Кларк, Харлан Елисон, Реј Бредбери, Филип К. Дик, Курт Вонегат.
Научна фантастика је нашла своје место на филму и телевизији. Једна од најпознатијих телевизијских серија је Звездане стазе са својим наставцима. Један од најпознатијих циклуса научне фантастике у области филма је хексалогија Ратова звезда, коју у корак прате филмови 2001: Одисеја у свемиру и 2010: Година остваривања контакта, као и трилогија Матрикс, тетралогија Осми путник и два филма Предатор.
Научна фантастика окупира радњу многих рачунарских игара. Неке од њих су Command & Conquer и StarCraft.
Крајем 20. века научна фантастика, епска фантастика и хорор литература све више бришу међусобне границе, до те мере да се ствара нови израз спекулативна фикција, и нова генерација писаца који се не ограничавају старим дефиницијама жанра. Представници фантастичне књижевности овог времена су између осталих и Тери Прачет, Нил Гејман, Мајкл Крајтон, Нил Стивенсон, Ден Симонс, Урсула К. Ле Гвин.