Плутонова геологија

Фотографија која приказује неке детаље Плутонове површине.

Плутонова геологија састоји се од површинских карактеристика, коре и унутрашњости Плутона. Због Плутонове удаљености од Земље није познато пуно података о геологији ове патуљасте планете. Због тога су многе појединости о Плутону биле непознате до 14. јула 2015. године када је сонда Нови хоризонти снимила прве детаљне фотографије Плутона.[1]

Површина

Расподела метанског леда на Плутону

Плутонова површина се састоји од више око 98% азотног леда, са траговима метана и угљичког-моноксида. Део Плутона који је окренут ка Харону саржи више азотног леда, док супротни део саджи више леда азотмоноксида и угљенмоноксида.[2][3]

Слике Плутона настале уз помоћ телескопа Хабл показују како је Плутонова површина врло разнолика, са албедом од 0,49 и 0,66. Плутон је једно од најважнијих тела у Сунчевом систему са двобојном површином. Са толиким контрастом подсећа на Сатурнов сателит Јапет. Боја варира између угљенично црне, тамно наранџасте и беле.[4]

Боја Плутонове површине се променила у раздобљу између 1994. и 2003. године. Северна поларна регија је светлија а јужна је тамнија. Црвена боја Плутонове површине се повећала у раздобљу између 2000. и 2002. године. Ове промене се вероватно дешавају због кондензације и сублимације делова Плутонове атмосфере.[5]

Унутрашња структура

Плутонова густоћа је 2.03±0.06 g/cm3. Претпоставља се да је промер језгре око 1700 км, што је око 70% промера Плутона.[6]

Географија

  • Незванични називи географских регија
    Незванични називи географских регија
  • Званични називи регија, одобрени од стране IAU 2007. г.
    Званични називи регија,
    одобрени од стране IAU 2007. г.

Референце

  1. ^ Brown, Dwayne; Buckley, Michael; Stothoff, Maria (15. 01. 2015). „January 15, 2015 Release 15-011 - NASA's New Horizons Spacecraft Begins First Stages of Pluto Encounter”. NASA. Приступљено 15. 01. 2015. 
  2. ^ Owen, Tobias C.; Roush, Ted L.; Cruikshank, Dale P.; et al. (1993). „Surface Ices and the Atmospheric Composition of Pluto”. Science. 261 (5122): 745—748. Bibcode:1993Sci...261..745O. PMID 17757212. doi:10.1126/science.261.5122.745. 
  3. ^ Boyle, Alan (11. 02. 1999). „Pluto regains its place on the fringe”. MSNBC. Приступљено 20. 03. 2007. 
  4. ^ Buie, Marc W.; Grundy, William M.; Young, Eliot F.; et al. (2010). „Pluto and Charon with the Hubble Space Telescope: I. Monitoring global change and improved surface properties from light curves”. Astronomical Journal. 139 (3): 1117—1127. Bibcode:2010AJ....139.1117B. doi:10.1088/0004-6256/139/3/1117. 
  5. ^ Villard, Ray; Buie, Marc W. (4. 02. 2010). „New Hubble Maps of Pluto Show Surface Changes”. News Release Number: STScI-2010-06. Приступљено 10. 02. 2010. 
  6. ^ Buie, Marc W.; Grundy, William M.; Young, Eliot F.; et al. (2006). „Orbits and photometry of Pluto's satellites: Charon, S/2005 P1, and S/2005 P2”. Astronomical Journal. 132 (1): 290. Bibcode:2006AJ....132..290B. arXiv:astro-ph/0512491 Слободан приступ. doi:10.1086/504422.