Пеленгири

Пеленгири или пеленгаће су сео српске мушке народне ношње, врста доњег хаљетка који се носио зими и по хладнијем времену. Прављене су од тежине или неуваљаног белог сукна (од вуне).

Изглед

Кројиле су их и шиле жене од домаће вунене тканине - сукна беле или мрке боје. По кроју су сличне платненим гаћама. Сачињене су од равних „ногавица”, између којих је уметнут „тур” - „четвртка” и поруба - „подље” у појасу са провученим кудељним „свитњаком”. Пеленгири су досезали до половине листова.

Ногавице су при дну украшаване ресама и вуненим везом рађеним у техници покрстице.

Уз пеленгире, носио се џамадан, гуња или гуњ дугих рукава, на горњем делу тела, док су се испод ногавица пеленгира носили сукнени тозлуци, а на ногама чарапе и назувице, као и опанци прешњаци или црвењаци или ђонаши. На глави се носила вунена плетена шубара или фес преко кога се носио крмезни шал црвене боје.[1]

Распрострањеност

„...Срби у југозападној Србији и у неким пределима старе Рашке, носе кратке пеленгаће или шалваре.” - забележио је Ами Буе 1840. године. О пеленгирима у југозападној Србији у другој половини XIX века пишу М. Ђ. Милићевић и Владислав Карић. Милићевић: ,,пеленгири су као широке вунене гаће. Њих носе сељаци у планинским крајевима: у окрузима ужичког, старом чачанском и крушевачком, у половини рудничког старог округа и у брдовитој полио ваљевског. Пеленгири се облаче да је бедрима топлије, и кад се ради што прљаво, да се чувају кошуље и гаће од прљања.”[2] Карић пише: „ У ужичкоме, а донекле и у свим суседним му окрузима, место чакшира носе обично „пеленгире”, од поретког белога или црног, неуваљаног сукна; оне су налик на пошироке гаће, не стижу никад до чланака и висе о куковима”.[3]

Вук Стефановић Караџић пеленгире назива и „пеленгаћама”, које описује на следећи начин: „...вунене подебеле гаће до ниже кољена, које се особито носе по Херцеговини. Пеленгаће се носе и по јужнијим крајевима данашње Србије н. п. у нахији Ужичкој. Од прије су и Црногорци носили пеленгаће, али сад место њих носе плаветне куповне гаће од раше.”[4]

Пеленгири се налазе у народној ношњи Старог Влаха, Шумадији и Азбуковици.

Више

Мушка деца носила су гуњић и пеленгаће које су позади биле прорезане.

Референце

  1. ^ Бјеладиновић,, Јасна (2011). Народне ношње Срба у XIX и XX веку. Београд: Етнографски музеј. стр. 493—494. ISBN 978-86-7891-059-3. 
  2. ^ Гласник Етнографског музеја у Београду, књ. 48. https://books.google.rs/books?id=yR93CAAAQBAJ&pg=PA172&lpg=PA172&dq=%D0%BF%D0%B5%D0%BB%D0%B5%D0%BD%D0%B3%D0%B8%D1%80%D0%B8&source=bl&ots=5v8qCM-lru&sig=ACfU3U0O5hA1c_KSAlJpAA_uEMigpDz9Hw&hl=sr&sa=X&ved=2ahUKEwiDm-Ldrb_lAhUIa8AKHZIoAxkQ6AEwAnoECAkQAQ#v=onepage&q=%D0%BF%D0%B5%D0%BB%D0%B5%D0%BD%D0%B3%D0%B8%D1%80%D0%B8&f=false. стр. 171. 
  3. ^ Гласник Етнографског музеја у Београду. https://books.google.rs/books?id=yR93CAAAQBAJ&pg=PA172&lpg=PA172&dq=%D0%BF%D0%B5%D0%BB%D0%B5%D0%BD%D0%B3%D0%B8%D1%80%D0%B8&source=bl&ots=5v8qCM-lru&sig=ACfU3U0O5hA1c_KSAlJpAA_uEMigpDz9Hw&hl=sr&sa=X&ved=2ahUKEwiDm-Ldrb_lAhUIa8AKHZIoAxkQ6AEwAnoECAkQAQ#v=onepage&q=%D0%BF%D0%B5%D0%BB%D0%B5%D0%BD%D0%B3%D0%B8%D1%80%D0%B8&f=false. стр. 172. 
  4. ^ Стефановић Караџић, Вук (1852). Српски рјечник. https://www.scribd.com/doc/68240726/Vuk-Stefanovic-Karadzic-Srpski-rjecnik-1852. стр. 493. 

Литература

  • Гласник Етнографског музеја у Београду, књ. 48.
  • Вук Стефановић Караџић, Српски ријечник, 1852.
  • Јасна Бјеладиновић, Народне ношње Срба у XIX и XX веку, књ. 2, Београд, 2011.