Патријарх антиохијски Александар III
Лични подаци
Датум рођења	9. мај 1869,
Место рођења	Дамаск,
Датум смрти	17. јун 1958,
Место смрти	Дамаск,
Патријарх антиохијски и свега Истока
Године	(31. јануар 1931 — 17. јун 1958)
Претходник	Григорије IV
Наследник	Теодосије VI

Патријарх Александар III Тахан (9. мај 1869, Дамаск — 17. јун 1958, Дамаск) — епископ Антиохијске православне цркве, патријарх антиохијски и свега Истока (31. јануар 1931 — 17. јун 1958)^[1].

Студирао је у Дамаску на Патријаршијској школи, где је открио изванредне способности и привукао пажњу патријаршијског архиђакона Атанасија.

Замонашен је 12. маја 1886. године. 1894. године, након што је завршио богословску школу Халки, вратио се у Сирију и шест година предавао у школама митрополије Хаш (Емес).

Од септембра 1897. до априла 1900. студирао је на Кијевској богословској академији.

Патријарх Мелетије II га је 20. априла 1900. године хиротонисао у чин јерођакона.

Године 1900. јерођакон Александар је позван у Дамаск, рукоположен од Патријарха у чин јеромонаха, а затим послат у Москву да управља Антиохијским подворјем^[2].

Јеромонах Александар је остао у чину ректора метохије три године и за то време успео је да развије веома плодну делатност,.

1902. године је уздигнут у чин игумана. Године 1903. Митрополит московски Владимир (Епифаније) га је узвео у чин архимандрита.

30. новембра 1903. године посвећен је за епископа тарско-аданског и уздигнут у чин митрополита.

21. јануара 1908. године премештен је у Трипољску митрополију.

Године 1913. пратио је антиохијског патријарха Григорија IV током његове посете Русији поводом 300. годишњице династије Романов.

У децембру 1928. је умиро патријарх Григорије IV. У избору његовог наследника седам епископа се изјаснило за митрополита Латакијског Арсенија, док је гласовима четири епископа и представника православних заједница изабран митрополит трипољски Александар, чије је устоличење обављено у Патријаршијском храму Дамаскина. Настала конфронтација изазвала је забринутост међу Цариградском, Александријском и Јерусалимском патријаршијом, чији су представници формирали троструку помиритељску комисију; Француска, под чијим је мандатом у то време била Сирија, такође је настојала да реши сукоб. После смрти митрополита Арсенија 1931. године, митрополита Александра сви су признавали за патријарха.

1943. поздравио је избор московског патријарха Сергија и дао прилог за војнике Црвене армије.

У фебруару 1945. године присуствовао је устоличењу московског патријарха Алексија I. Након тога је неколико пута долазио у СССР. Према објављеним документима Савета за послове Руске православне цркве, редовно је примао новчане бенефиције од СССР-а у износу од 20 хиљада америчких долара, годишње преношене као приход од подворја у Москви^[3].

У јулу 1950. године добио је звање доктора теологије на Московској богословској академији.

Он је 31. маја 1958. благословио митрополита северноамеричког Антонија (Башира) да створи парохије западног обреда у својој архиепископији.

Под њим су подигнуте и обновљене многе цркве, укључујући Патријаршијски храм; осниване су добротворне установе, школе и патријаршијски манастири. Посебну пажњу посветио је школовању образованог свештенства: студенти су слати да студирају теологију на Богословској школи у Халки, Богословском факултету Атинског универзитета и Институту Светог Сергија у Паризу, а објављен је и велики број књига^[4].

Преминуо 17. јуна 1958. у Дамаску.

1. ^ Hage, Wolfgang (2007). Das orientalische Christentum. Die Religionen der Menschheit. Stuttgart: W. Kohlhammer. ISBN 978-3-17-017668-3. 
2. ^ Iliukhina, Olga (2023-08-31). „Professors of Church law at Russian universities and theological academies in 1906‒1917”. St. Tikhons' University Review. 113: 47—65. ISSN 1991-6434. doi:10.15382/sturii2023113.47-65. 
3. ^ „«Стать на сторону ставленника американцев — Константинопольского патриарха»”. Коммерсантъ (на језику: руски). 2019-03-08. Приступљено 2024-02-17. 
4. ^ „Григорьева О.Г. Разработка способов внешних сношений Советского Союза по вопросам оказания международной правовой помощи по гражданским делам”. NB: Проблемы общества и политики. 1 (1): 171—204. 2013. ISSN 2306-0158. doi:10.7256/2306-0158.2013.1.342.