Парвовирус Б19

Парвовирус Б19
Микрографија вируса у крви
Класификација вируса
Group:
II
Царство:
Вируси
Породица:
Parvoviridae
Род:
Erythrovirus
Врста:
Parvovirus B19

Парвовирус Б19, Parvovirus B19 (B19V) је вирус из фамилије лат. parvoviridae. То је најмањи ДНК вирус па отуда потиче и име (parvo-мали) )[1][2]. Отпорнији је у спољашњој средини од осталих вируса, највероватније због једноставне грађе. Хумани парвовирус Б19 је патоген за човека и велики број животиња, пре свега за мачке и псе.[3]

Пут преношења

Резервоар инфекције је човек, а извор инфекције секрет респираторног тракта. Преноси се капљичним путем, путем крви и крвних продуката оболеле особе. Мале епидемије вирусне инфекције јављају се у време пролећа и највише погађају децу доби од две до десет година.[4]

Патолошки (медицински) значај

Главни чланак: Инфективни еритем

Изазивач је обољења инфективног еритема или „пете болести“ (лат. erythema infectiosum)- честе вирусна инфекција код деце која са карактеристичном оспом без поремећаја општег стања. Инкубација траје 4-14 дана. Продромална фаза се карактерише главобољом, кијавицом, лако повишеном температуром, фарингитисом и малаксалошћу. На образима се јавља осип који је веома врућ и црвен. Развија се током 24 сата, а ако има повишене температуре, обично је умерена. Осип се може проширити на тело у облику шара, а обично нестаје током 6-10 дана. Након тога, ако се дете прегреје или иде на сунце, осип се може вратити по рукама или ногама током следећих неколико недеља[5][6][7]

Када се одрасли инфицирају овим вирусом, чешће су захваћени зглобови него кожа. Настаје полиартропатија која се карактерише болом у зглобовима. Чешћа је код жена и траје од неколико дана до неколико месеци. Најчешће су захваћени зглобови руку, колена и чланака.[3]

Дијагноза

Поставља се на основу анамнезе, клиничке слике, евентуално серолошких испитивања (ЕЛИСА) и ПЦР-ом.[8][9]

Лечење

Лечење није потребно, промене се спонтано повлаче. У тежим случајевима индиковани су антипиретици, аналгетици и антиинфламаторна средства.[3]

Извори

  1. ^ Cossart, Y. E.; Field, A. M.; Cant, B.; et al. (1975). „Parvovirus-like particles in human sera.”. Lancet. 1 (7898): 72—73. doi:10.1016/S0140-6736(75)91074-0. .
  2. ^ Young, Neal S.; Brown, Kevin E. (фебруар 2004). „Parvovirus B19”. New England Journal of Medicine. 350 (6): 586—97. PMID 14762186. doi:10.1056/NEJMra030840. 
  3. ^ а б в „Стетоскоп-инфо: Parvovirus B19”. Архивирано из оригинала 21. 02. 2010. г. Приступљено 17. 4. 2013. 
  4. ^ Brown KE (2008). „Human Parvoviruses”. Ур.: Long SS, Pickering LK, Prober CG. Principles and Practice of Pediatric Infectious Diseases. (3rd изд.). Philadelphia, PA: Churchill Livingstone Elsevier. стр. 1072—1076. .
  5. ^ Servey, J. T.; Reamy, B. V.; Hodge, J. (фебруар 2007). „Clinical presentations of parvovirus B19 infection”. American Family Physician. 75 (3): 373—6. .
  6. ^ Anderson, L. J.; Hurwitz, E. S. (1988). „Human parvovirus B19 and pregnancy.”. Clin Perinatol. 15 (2): 273—286. PMID 2837357. doi:10.1016/S0095-5108(18)30712-7. .
  7. ^ Brown KE (2005). „Parvovirus B19”. Ур.: Mandell GL, Bennet JE, Dolin R. Mandell. Douglas and Bennett's Principals and Practice of Infectious Diseases. 2 (6th изд.). Philadelphia, PA: Churchill Livingstone Elsevier. стр. 1891—1902. 
  8. ^ American Academy of Pediatrics Committee on Infectious Diseases (2009). Pickering LK, Baker CJ, Kimberlin DW, Long SS, ур. Parvovirus B19. (28th изд.). Elk Grove Village, IL: American Academy of Peiatrics. стр. 491—493. . 2009 Red Book: Report of the Committee on Infectious Diseases. .
  9. ^ Mendelson E, Aboudy Y, Smetana Z, Tepperberg M, Grossman Z (2006). „Laboratory assessment and diagnosis of congenital viral infections:Rubella, cytomegalovirus (CMV), varicella-zoster virus (VZV),herpes simplex virus (HSV), parvovirus B19 andhuman immunodeficiency virus (HIV).”. Reprod Toxicol. 21 (4): 350—382. doi:10.1016/j.reprotox.2006.02.001. .