Иако су ови језици у употреби на огромној површини, њих говори око 2 милиона људи. Највећи океански језици су самоански језик са око 400.000 говорника и фиџијски са око 500.000 говорника. Процењује се да су ови језици, настали од праокеанског језика (који је реконструисан). Језици са више од 100.000 говорника су кирибатски (гилбертски), тонгански, тахићански, маорски, западнофиџијски и толајски (куанујски).
Класификација
Први лингвиста који је доказао да океански језици чине једну грану малајскополинежанских језика био је Сидни Херберт Реј 1896. Поред малајско-полинежанских језика океански су једина велика грана аустронежанских језика чије је постојање доказано. Граматика океанских језика је под великим утицајем папуанских језика северне Нове Гвинеје (Папуе), али највећи део вокабулара је аустронежански.[2]
Класификација према Линчу, Росу и Кроулију
Према Линчу, Росу и Кроулију (2002), велики број океанских језика се може груписати у неколико језичких комплекса. Језички комплекси настају када се нови језици развију из дијалеката дијалекатског континуума (дијалекти постају језици, а дијалекатски континуум постаје језички комплекс).
Према овим језичарима (лингвистима), постоје три главне гране океанских језика и две додатне гране које укључују остатке (оне језике који не спадају у 3 главне гране):
^Hammarström, Harald; Forkel, Robert; Haspelmath, Martin; Bank, Sebastian, ур. (2016). „Oceanic”. Glottolog 2.7. Jena: Max Planck Institute for the Science of Human History.
^Mark Donohue and Tim Denham, 2010. Farming and Language in Island Southeast Asia: Reframing Austronesian History. Current Anthropology, 51(2):223–256.
^Ross, Malcolm; Næss, Åshild (2007). „An Oceanic Origin for Äiwoo, the Language of the Reef Islands?”. Oceanic Linguistics. 46 (2): 456—498. doi:10.1353/ol.2008.0003. hdl:1885/20053.
