Не без моје ћерке (енгл.Not Without My Daughter) амерички је драмскифилм из 1991. године, темељен на истоименој књизи Американке Бети Махмуди, која описује бег ње и њене ћерке из Ирана, где их је њен супруг држао као таоце 18 месеци. Филм је сниман 1990. године у САД, Турској и Израелу. Главне улоге су тумачили Сали Филд као Бети, Алфред Молина као њен супруг Сајед Бозорг „Муди” Махмуди, Шила Розентал као њихова ћерка Махтоб и Рошан Сет као кријумчар Хусеин.
Филм је лоше дебитовао и зарадио је мање од 15 милиона долара на благајнама у САД и Канади.[2] Филм је додатно пао у другој недељи.[3] На међународном нивоу, зарадио је 28 милиона долара, што је укупно 43 милиона долара у свету.[4]
Критички пријем
Филм има оцену од 53% одобравања на Rotten Tomatoes-у, на основу 17 рецензија.[5]
Роџер Еберт из Chicago Sun-Times написао је: „Ево збуњујућег и фрустрирајућег филма, који ради са великом вештином да укључи наше емоције, док истовремено износи моралне и расне тврдње које су дубоко забрињавајуће.” Он је навео да „не игра поштено са својим муслиманским ликовима. Ако би се у Америци снимио филм тако језиве и злобне природе о било којој другој етничкој групи, био би осуђен као расистички и са предрасудама ... Ипак, препоручујем да се филм погледа, из два разлога. Први разлог је неоспорна драмска снага његове структуре и глумаца; немогуће је не поистоветити се са овом мајком и њеном ћерком, а Филд је веома ефективна као храбра, сналажљива жена која је одлучна да ослободи себе и своју ћерку заточеништва. Други разлог је теже објаснити. Милсим да се филм треба гледати као позив на размишљање.”[6]
Иако Иранци нису приказани у потпуно негативном светлу, јер филм приказује великодушне и храбре Иранце који контактирају Бети и организују бекство ње и њене ћерке, ови „добри” Иранци су високог порекла и противници режима Исламске републике, приказани како слушају европску класичну музику.[7] Године 2016, Газела Емами из Vulture-а, обележавајући 25 година од објављивања филма, закључила је да је Не без моје ћерке постао познат по томе што је додатно застрашио Американке у вези забављања или удаје за Иранце.[8]
Музика Џерија Голдсмита такође није била добро примљена. Џеј Бојар из Orlando Sentinel-а назвао ју је „манипулативном на нивоу ТВ филма”,[9] док је Џејсон Анкени из AllMusic-а написао: „Партитура Џерија Голдсмита не побија оптужбе својих противника за расизам”.[10]
Награде и номинације
Шила Розентал је освојила награду за најбољу глумицу на додели Награда младих уметника.
