Национални парк Гомбе Стрим један је од националних парковаТанзаније, а налази се на западном делу региона Кигома, 20 км западно од града Кигома.[1] Национални парк је основан 1968. године и један је од најмањих у Танзанији, са површином од 35 km², а протеже се и дуж источне обале језера Тангањика.[1][2] На простору парка доминирају стрме долине, а шумска вегетација креће се од травнатих до области тропских кишних шума.[3] Због густе шуме, приступ парку могућ је само преко језера, а најпознатији је по томе што је на њему Џејн Гудол проучавале заједницу шимпани Касакела, која је описана у више књига, приказана у докуметарним филмова и емисијама.[4]
Гомбе Стрим има висок ниво диверзитета, што је чини све популарнијом туристичком дестинацијом. Осим шимпанза, примати који су настањени у парку укључују врсте маслинасте павије, Piliocolobus, Colobus guereza, Cercopithecus ascanius, Cercopithecus mitis, и врсту Chlorocebus.[1][5] Такође је познато да постоји хибрид врста мајмуна на овом подручју, настала од црвенорепих и плаворепих мајмуна.[6]
У парку је пописано 200 врста птица и врста свиње Potamochoerus larvatus. Такође, парк је дом за велики број врста змија, нилског коња и леопарда.[5][3][1] Посетицои у парку могу посетити шуму како би видели шимпанзе, да пливају и роне на језеру Тангањика, где је настањено око 100 врста циклиди риба.[7]
Истраживања Џејн Гудол у Гомбре Стриму
Џејн Гудол је први пут путовала у Танзанију 1960. године у добу од 26 година, без званичне обуке.[3] У то доба, прихваћено је да су људи несумњиво слични шимпанзима и да делимо готово исти генетски код.[3] Међутим, мало је било познато о понашању шимпанзе или структури заједнице. У време када је започела истраживање, истакла је да није било дозвољено да се у етнолошким круговима разговара о уму животиња, нити да је било испавно о томе полемисати.[8] Међутим, њено истраживање је на крају указало на интелектуалну и емотивну софистицираност шимпанзи. Уз подршку познатог антрополога Лоуиса Ликија, она је основала малу истраживачку станицу у Гомбеу у нади да ће више сазнати о понашању животиња, нарочито шимпанзи.[3] У оквиру кампа провела је неколико месеци, пратила групе шимпанзи, а посебно заједноцу Касекела. лије је свакодневне навике пратила, све док она није прихваћена од стране њих.[3]
Резултати истраживања
Шимпанзе у парку
Без стручне обуке, Гудолова је водила истраживање и приметила многе ствари које су промакле научницима.[3] Уместо да бројем обележи шимпанзе које је посматрала, она им је дала имена као што су Фифи и Дејвид Сивобради.[9][9] Запазила је да имају јединствене и индивидуалне личности, што је у то време била нековенционална идеја. Посматрала је понашања као што су загрљај, пољупци, тапкање по леђима, па чак и голицање, оно што сматрамо људским активностима.[3] Гудолова инсистира да су ови гестови доказ о емоционалним везама између чланова породице или других појединаца у заједници, и да могу да трају читавог живота.[3] Ова анализа указала је да између људи и шимпанза постоје сличности, не само у генима, већ и у емоцијама, интелигенцији и породичним и друштвеним односима.[3][9]
Истраживање у Гомбе Стриму најбоље је познато научној заједници због побијања два дугогодишња уверења: само људи могу да конструишу алатке и шимпанзе су вегетаријанци. Шимпанзе користе гранчице које чак и обликују да би помоћу њих могли да „пецају” термите.[9]
Гудолова је такође пронашла и агресивну страну природе шимпанзи у Гомбе Стриму. Открила је да ће шимпанзе систематски ловити и јести мање примате, као што су мајмуни колобус, што је довело до преиспитивања претходне концепције исхране и понашања шимпанзи. Такође је приметила да доминантне женке намерно убијају младе других да би одржале своју доминацију.[10] Она описује и рат Гомбе шимпанзи од 1974. до 1978. у својим мемоарима.[9] Њени налази су потпуно преокренули знања о понашању шимпанзи и били су додатни доказ друштвене сличности између људи и шимпанза, само на много мрачнији начин.[10]
Ослобођена од конвенционалних норми истраживања, развила је блиску везу са шимпанзама и успела да постане једини човек икада прихваћен у заједници шимпанзи.[3] Била је најнижи члан њихове хиреархије у периоду од 22 месеца.[10]
Бенефиције за Гомбе Стрим
Гудалова је живела у Националним парку Гомбе пуних 15 година и за то време сакупила изузетно вредне податке о шимпазама које настањују парк.[3] Године 1967. основала је истраживачки центар Гомбе Стриме, за координацију истраживања шимпанзи у парку.[8][2] Парк већ више од 40 година воде обучених људи и истраживају животињски свет у њиховом окружењу.[2] Сакупљен је велики број ретких и вредник података о животу, лову и односу између мајке и деце шимпанзи.[2] Ово истраживање променило је глобално размишљање и принцип истраживања шимпанзи на читавом свету.[8][7] Центар такође спроводи истраживања популације павијана.[11] Истраживање овог центра, 35 доктора наука је претворило у тезе, а створено је више од 400 научних радова и написано 30 књига.[2]
Заштита парка
Биолошки разноликост националног парка Гомбе првенствено је угрожена од стране човека.[2] Иако чак 25% површине Танзаније чине резервати природе и национални паркови, број дивљих животиња и даље се смањује.[12] Проблем лежи у томе што у Танзанији не постоји сарадња између управама националних паркова са владиним секторима и руралним заједницама.[12] Поседи сељака налазе се на простору националних паркова и у њиховох околини, па тако представљају препреке за животиње које путују између заштићених подручја. Велики број мештана који живе у околини Националног парка Гомбе Стрим су сиромашни, живе од лова, а убијају животиње и из безбедносних разлога.[12]
