Овај чланак садржи списак литературе, сродне писане изворе или спољашње везе, али његови извори остају нејасни, јер нису унети у сам текст. Помозите у његовом побољшавању навођењем прецизнијих извора. (детаљније о уклањању овог шаблона обавештења)

Михајло Хамзић^[а] (Стон, око 1482. — Дубровник, 1518),^[1] био је посљедњи велики дубровачки сликар 15. вијека, који је ставара у раздобљу прелаза из готике у ренесансу.

Михаило Хамзић је рођен око 1482. године у Стону, родитељи су му били Ханс, поријеклом из њемачког града Келна, а мајка му је била ћерка стонског ковача. Он је био друго од четворо дјеце. Сликарство је учио у Мантови код сликара Андреа Мантења, а у Дубровник се вратио 1508. године. Спомиње се први пут у документу из 1509. године у којем Вијеће умољених прихвата његову слику Светог Јована Крститеља за Кнежев двор. Ускоро је насликао и „Крштење Христово” за главну собу Кнежевог двора, гдје се и данас налази. Радио је и као писар у дубровачкој царинарници. Углавном се налазио у новчаним проблемима.

Сарађивао је и са другим сликарима, па је тако у своју радионицу 1512. године из Венеције довео сликара Пијера Ђованија и Дубровчанина Влаху Николина. Касније је имао заједнички посао трговине сукнима с братом Јаковом. Упали су у тешкоће 1514. године, па је Михајло морао побјећи из Дубровника. Касније се вратио и бавио само сликарством. У документу из 1515. године спомиње се давање тромјесечног салвакондукта (одобрење за боравак) сликару да слика за катедралу. Године 1518. заједно с Ђованије добија задатак да доврши полиптих за олтар Светог Јосипа у катедрали, који је започео Никола Божидаревић, али га је у раду прекинула смрт.^[2] Умро је млад и у дуговима, а његова посљедња слика, полиптих, уништен је у потресу из 1667. године.

Хамзићево дјело означава завршетак процвата старог дубровачког сликарства и почетак опадања његових вриједности. Познате су само двије његове слике:

• Крштење Христово у Кнежевом двору има мантегнеске одлике, у којима су су мршави ликови Исуса Христоса, Светог Јована Крститеља и анђели са Христовом одором смјештени насилно у први план испред широког стјеновитог крајолика насликаног у тоновима смеђе и зелене боје и са врсним познавањем ваздушне перспективе. У озбиљан и строго замишљен крајолик Хамзић уноси лирске акценте и помало наивне сликовите појединости (птице, јелен).^[3] Ово дјело је Хамзићу први приписао Карло Ковач, а Љубо Караман прихватио је његову атрибуцију и додатно упутио на очигледни Мантењин утицај.
• Триптих Светог Николе за олтар порице Лукаревић у дубровачкој доминиканској цркви Светог Доминика из 1512. године се данас чува у збирци доминиканског манастира. У средишту триптиха су Свети Никола, слијева Јован Крститељ и Свети Стефан Првомученик , а с десне стране, Свети Марко Јеванђелиста и Света Марија Магдалена. Иако јаки пластични волумени ликова указују на јасан утицај Мантење, ова слика се знатно разликује од слике из Кнежевог двора, јер су успјели колористички односи, наглашени контрасти и ритмови боја надахнути венецијанским сликарством.

• Domljan, Željko, ур. (2005). Hrvatska likovna enciklopedija / 3 Goti-Koč. (на језику: хрватски) (Zajedničko изд.). Zagreb: Leksikografski Zavod Miroslav Krleža. стр. 34. ISBN 978-953-98026-5-1. 
• Kovač, Karlo (1917). Nikolaus Ragusinus und seine Zeit (на језику: немачки). Wien: Archivalische Beiträge zur Geschichte der Malerei in Ragusa im XV. und der ersten Hälfe des XVI. Jahrhunderts. стр. 9, 63. Приступљено 28. 11. 2018. 
• Karaman, Ljubo (1927). O domaćem slikarstvu u Dalmaciji za vrijeme mletačkog gospodstva. Beograd: Almanah Jadranska straža. стр. 558—586. 
• Bettini, S.; Fiocco, G., ур. (1942). „Italia e Croazia.” (на језику: италијански). Reale accademia d'Italia: 301. OCLC 693111479. Приступљено 28. 11. 2018. 
• Prijatelj, Kruno (1968). Dubrovačko slikarstvo XV-XVI stoljeća (на језику: хрватски). Zagreb: Zora. Приступљено 28. 11. 2018.