Марков гроб у Калиманићима
Надгробно обележје крај пута Калиманићи-Љутовница, засеок Тетребуша.
Опште информације
Место	Калиманићи
Општина	Општина Горњи Милановац
Држава	Србија
Врста споменика	Надгробни споменик
Време настанка	19. век

Марков гроб у Калиманићима (општина Горњи Милановац) налази се у селу Калиманићи, засеок Тетребуша. Овуда је некада пролазио стари пут од Рудника према Чачку.^[1] Иако у непосредној близини пута, у питању није крајпуташ („празан гроб” — кенотаф) већ такозвани гроб „усамљеник”^[2] мештанина Марка Терзића који је средином 19. века на овом месту страдао несрећним случајем, „од пушке”. По оновременим обичајима везаним за случај задесне смрти, сахрањен је на месту погибије.^[3].

У студији „Насеља и порекло становништва таковског среза” Миленко С. Филиповић бележи:

На Тетребуши, у огради на њиви Раденка Таисића, налази се Марков крст, старински надгробни споменик. Марко је био од Терзића и ту је случајно погинуо од пушке. Кућа му је била испод Тетребуше. Од те фамилије су Терзићи у Клатичеву и у Горњем Милановцу, а од њих је био и генерал Божа Терзић.^[4]

Споменик је у облику је масивног крста, исклесан од сивог бранетићског камена, димензија 138х58х20 cm. У релативно добром је стању, прекривен лишјем и маховином. Забележено је и да је крст већ деценијама накривљен ка истоку. Место је ограђено и добро одржавано.^[1]

На источној страни уклесана је сведена антропоморфна представа покојника „насмејаног лика”.^[2] Геометријски стилизовано тело састоји се из повезаних крстова, док је „сунцолика” глава представљена кругом оивиченим клинастим урезима. Црте лика уклесане су сумарно, а по начину клесања уста стиче се утисак да је покојник приказан као да се смеје.^[5]

Према Радојку Николићу, највећем познаваоцу фунералне уметности западне Србије, у питању су архаични, најупрошћенији прикази човека на надгробним споменицима:

Они, у ствари, допуњавају иначе и саме за себе човеколике тесанике на које су уцртани. (...) Подсећају на прастара времена и примитивну мајсторију прве тежачке клесарске наиве. Не означавајући никакве посебности покојника, они задобијају значење општих архи-симбола и као да опомињу на неко древно паганско божанство. Главама у облику зракастог сунца и пуног месеца можда упућују на неко изагробно преображавање, раст, топлину, светлост, мушкост. Из њих (за разлику од уозбиљених студеничких глава) зрачи нека притајена веселост, наслућујућу смешак, животна срдачност, усправна нада. И пуноћа сунцокрета у зрењу. Ко су мајстори ових древних портрета и ко им је био узор — непознато је. Ипак су њихове кружне црте, ма колико „застареле” и предуго „затурене”, досегле и до новијег времена и постале препознатљиве у сликарском делу Лазара Вујаклије.^[2]

На споменику нема натписа ни године. Упркос изразито архаичном изгледу, путем аналогије са сличним надгробницима ширег простора рудничког краја на којима су уклесани натписи и године, споменик се са релативном сигурношћу може датирати у четврту или пету деценију 19. века.

• Дудић, Никола (1995). Стара гробља и надгробни белези у Србији. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе; Просвета. ISBN 978-86-80879-07-9. 
• Николић, Радојко (1998). Николић Радојко, Каменоресци народног образа: каменорезаштво и каменоресци западне Србије. Чачак: Литопапир. 
• Савовић, Саша (2009). Срце у камену: крајпуташи и усамљени надгробници рудничко-таковског краја. Београд: Службени гласник. ISBN 978-86-519-0181-5. 
• Крстановић, Божидар; Радоњић Живков, Естела; Кесић-Ристић, Сања (2012). Народно градитељство општине Горњи Милановац. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе. ISBN 978-86-6299-006-8. 
• Николић, Радојко (2018). Камена књига предака: о натписима са надгробних споменика западне Србије (PDF) (2. допуњено изд.). Чачак: Народни музеј. ISBN 978-86-84067-63-2. 

• Порекло