Манастир је, према наводима Јована Мавропуса који је у 11. веку живео у манастиру, основао, крајем V или почетком 6. века, египатски монах Барас. Крајем 11. века Петру је обновио игуман Јован, а подаци бележе да је у њему 1200. године било 200 монаха. Током латинске владавине (1204—1261), манастир је, као и цео град, изгубио на свом сјају, тако да га је почетком 14. века обновио краљ Милутин. Он је том приликом у њему подигао Краљеву болницу, којој је доделио поседе од којих се издржавала.
Манастирска црква је била посвећена Претечи, али њени остаци нису опстали до данашњих дана. Руски ходочасници који су током византијског доба посећивали Петру, истичу вредне реликвије које се чувају у њој, док каталонски путник Клавијо истиче богат мозаички украс који се налазио у манастирској цркви.
У склопу манастира је постојала богата библиотека, у којој се, између осталог, налазио илустровани препис из 6. векаДискоридовог (Πεδάνιος Διοσκορίδης/Pedánius Dioscorídes) дела дела „Περί ὕλης ἰατρικής/De Materia Medica“ из првог века наше ере, који се данас чува у БечкојАустријској националној библиотеци. Сачувано је такође и 28 манускрипта, који су припадали библиотеци. У склопу манастира је постојала преписивачка радионица која је књиге преписивала, како за потребе манастирске библиотеке, тако и за личне библиотеке имућних Византинаца.