Македонски национални ансамбл за народне игре Танец
Македонска народна кола имају веома важно место у македонском фолклору и музичкој традицији. Термини коло и оро су синоними, а основно значење термина коло је циркулус као обруч, круг, док термин хоро или оро потиче од грчке речи хорос (χορός [khorós]), што значи скуп људи, игранка, игра који се осим у Македонији, користи и у јужним, југоисточним крајевима Србије, у Бугарској и деловима Црне Горе.[1]
У зависности од стила, кореографије и обичаја везаних за њих, македонска кола се могу поделити у пет регионалних група: западна, југозападна, јужна, северна и источна.
Македонска кола су бројна и разноврсна. Њихова имена потичу од топонима, личних имена, заната, животиња, инструмената, врсте игре, начина држања и обичаја.
Постоје затворена и отворена кола, а играчи се држе за руке, рамена, појас, под руке или играју са спуштеним рукама. Сви играчи играју на исти начин изузев коловође или последњег играча у колу који може изводити додатне кораке и покрете. Кола се се обично играју и увијају удесно, но има и оних који иду улево.
Македонска кола обилују кореографским покретима, као што су полуокрет, чучањ, одскок, скакање, дрмусање, укрштени корак, трзање колена и још много тога.
Македонке у народној ношњи
У многим колима долази до промене ритма и то обично од спорог ка брзом.
Најчешћи ритмови су: 2/4 и 7/6 (3,2,2), (3/4, 3/8, 4/4, 6/8, 5/16 (2,3), 7/16 (2, 2,3), 8/16 (3,2,3), 9/16 (3,2,2,2), (2,3,2,2), 11/16 (2,2,3), 2,2) и (3,2,2,2,2), 122/16 (3,2,2,2,3), 13/16 (3,2,3,2,3), 18/16 (2,2,3,2,2,2,3) и 22/16 (2,2,3,2,2,3,2,2,2).
Када је реч о трајању кола, то углавном није одређено и често се игра док се играчи или свирачи не уморе.[2]
Забележени су и случајеви играња без музике или песме. Оваква кола личе на Глува ора или Нема кола, где би се током игре узвикивало „оп, оп, оп“, при чему се играорци одн. плесачи држе најчешће за раме.[3]
Обичаји везани за кола
У Македонији је традиционално постојала забрана женама да играју у коло без мужевљеве дозволе. Жена би могла да игра само са ближом родбином, а са непознатима или даљом родбином, могла је да игра само ако би држала марамче. [4]
Када би се ишло по невесту у цркву, свирачи би престали са свирањем двадесетак корака испред цркве. [4]
У Струмици Русалци играју по 12 дана, од Божића до Богојављења, скупљајући новац и поклоне за школске и друге хуманитарне сврхе. [5]
У Штипу и Кочанима било је уобичајено да у понедељак после венчања певају песме, а жене обучене у мушку одећу, стављале су бели лук и паприке око врата, црниле лице и плесале и певале у кућама кума, девера и других рођака. [6]
