Мазачо (итал.Masaccio),[1][2][3] рођен као Томазо ди сер Ђовани (итал.Tommaso di ser Giovanni di Mone Cassai, Masaccio; Сан Ђовани Валдарно, 21. децембар1401. — Рим, 1428) уз Ђота важи за најзначајнијег италијанског сликараране Ренесансе. Посебно је познат по својим реалистичним фрескама. Према Вазарију, Мазачо је био најбољи сликар своје генерације због своје вештине имитације природе, рекреације реалистичних фигура и покрета, као и убедљивог осећаја за тродимензионалност.[4] Он је користио актове и ранимирање у својим фигурама. Ово се ретко дешавало пре њега.[5]
Изгон из раја, фреска из 1426/27
Од око 1417. године Мазачо је живео у Фиренци, где се сликарству учио код Мазолина. Ту је добио надимак Мазачо, што значи Велики Томазо, да би се разликовао од учитеља (Мазолино значи Мали Томазо). Године 1422. постао је члан сликарског цеха. Научио је математичке принципе перспективе од архитекте Брунелескија, а од Донатела је преузео реалистично представљање људских фигура у простору. На њихов наговор је 1423. године боравио и учио у Риму.
Мазачо и Мазолино су 1425—28. осликали капелу Бранкачи у фирентинској цркви Санта Марија дел Кармине. Ту су представили живот апостола Петра. Ту се налазе сцене Светог Петра како исцељује болесне својом сенком, држи проповеди, васкрсава мртве и најпознатија фреска у капели - Порески новчић. Ова колосална дела је импресивно по својој експресивности, употреби перспективе и боје, тако да је служило као инспирација за генерације каснијих уметника, попут Микеланђела. Фреске које Мазачо није завршио због преране смрти, завршио је Филипино Липи.
Године 1426. израдио је полиптих за цркву Санта Марија дел Кармине у Пизи, а 1425. године насликао је знамениту фреску Свето тројство у цркви Санта Марија Новела у Фиренци. То је први пример употребе линеарне перспективе у сликарству и анатомски прецизног приказа људског тела.
Мазачо је умро у лето 1428. године са само 27 година живота.[6] Након што је чуо за Мазачову смрт, Филипо Брунелески је изјавио: „Претрпели смо велики губитак.[5]
У својим фрескама је употребом перспективе, боје, светлости и реалистичним приказом постигао до тада невиђене ефекте и створио нови сликарски језик. И поред своје ране смрти, Мазачова уметност је оставила снажан и трајан печат на уметност Ренесансе. Удаљио је италијанско сликарство од идеализма и декоративности готичке уметности, и приближио га природи и идејама хуманизма.
Рани живот
Мазачо је рођен у породици Ђовани ди Симоне Касај и Јакопа ди Мартиноцо у Кастел Сан Ђовани ди Алтура, сада Сан Ђовани Валдарно (данас део провинције Арецо, Тоскана).[7] Његов отац је био нотар, а мајка кћерка гостионичара из Барберина ди Муђела, града неколико миља северно од Фиренце. Његово породично име, Касај, потиче од заната његовог деде по оцу Симона и ујака Лоренца, који су били столари (casse, дакле cassai). Мазачов отац је умро 1406. године, када му је било само пет година; касније те исте године рођен је његов брат, назван Ђовани (1406–1486) по њиховом оцу. Он је такође требало да постане сликар, са надимком ло Шегија што значи „ивер“.[8] Мона Јакопа се 1412. године удала за остарелог апотекара, Тедеска ди маестра Феа, који је већ имао неколико ћерки, од којих се једна касније удала за документованог сликара из Кастел Сан Ђованија, Мариото ди Кристофана (1393–1457).
Не постоје докази о Мазачовом уметничком образовању,[9] међутим ренесансни сликари су традиционално започињали каријеру шегртовањем код познатог мајстора са око 12 година. Мазачо би вероватно морао да се пресели у Фиренцу да би стекао обуку, али његово присуство није документовано у граду све док се 7. јануара 1422. није придружио цеху сликара (Arte de' Medici e Speziali) као самостални мајстор, потписујући се као „Масус С. Јоханис Симонис пиктор попули С. Никола де Флоренција“.
Олтарска слика Сан Ђовенале откривена је 1961. године у цркви Сан Ђовенале у Каши ди Ређело, веома близу Мазачијевог родног града. На централном панелу су приказана Богородица и дете са анђелима, Св. Вартоломеј и Влахо на левој табли, а Св. Јувенал (тј. Сан Ђовенале) и Ентони Абот у десном панелу. Слика је изгубила велики део свог првобитног оквира, и њена површина је јако изгребана.[11] Ипак, Мазачова брига да сугерише тродимензионалност кроз волуметријске фигуре и скраћене форме је очигледна и представља оживљавање Ђотовог приступа, а не наставак савремених трендова.
Други рад је можда била прва Мазачова сарадња са старијим и већ познатим уметником Масолином да Паникалом (1383/4 – око 1436). Околности сарадње двојице уметника су нејасне; пошто је Масолино био знатно старији, чини се вероватним да је под своје окриље довео Мазача, али је подела руку у Богородици и Детету са Светом Аном толико изражена да је тешко видети старијег уметника као контролну фигуру у овој комисији.[12] Верује се да је Масолино насликао лик Свете Ане и анђела који држе почасни плашт иза ње, док је Мазачо насликао важнију Богородицу и Дете на њиховом престолу. Масолинове фигуре су деликатне, грациозне и помало равне, док су Мазачове чврсте и крупне.
^„Masaccio”. The American Heritage Dictionary of the English Language (5th изд.). Boston: Houghton Mifflin Harcourt. 2014. Приступљено 1. 6. 2019.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^John T. Spike, Masaccio, New York: 1996, 21–64, and Diane Cole Ahl, The Cambridge Companion to Masaccio, Cambridge, 2002, 3–5.
^On Giovanni's career, see Luciano Bellosi and Margaret Haines, Lo Scheggia, Florence, 1999.
^Vasari (II, 295) implies that Masolino was Masaccio's teacher, but the earliest known work by Masaccio (the San Giovenale Triptych) is painted in a style so different from Masolino's approach that it is hard to tie the two together (Luciano Berti, "Masaccio 1422," Commentari 12 (1961) 84–107. Scholars cannot agree on any teacher for the young artist, though several names (Mariotto di Cristofano, Bicci di Lorenzo, Niccolo di ser Lapo) have been put forward. Recently scholars have also suggested that he may have trained as a manuscript illuminator. Roberto Bellucci and Cecilia Frosinini, "Masaccio: Technique in Context," in The Cambridge Companion to Masaccio, ed. Diane Cole Ahl, Cambridge, 2002, 105–122.
^Roberto Bellucci and Cecilia Frosinini, "The San Giovenale Altarpiece," in The Panel Paintings of Masolino and Masaccio, ed. Carl Brandon Strehlke, Milan, 2002, 69–79; Dillian Gordon, "The Altarpieces of Masaccio," in The Cambridge Companion to Masaccio, ed. Diane Cole Ahl, Cambridge, 2002, 124–126.
^Roberto Longhi, "Fatti di Masolino e di Masaccio," Critica d'arte 25-6 (1940) 145–191.
^Mack, стр. 66 harvnb грешка: no target: CITEREFMack (help)
Литература
Mack, Rosamond E (2001). Bazaar to Piazza: Islamic Trade and Italian Art, 1300–1600. University of California Press.ISBN0-520-22131-1
Miklos Boskovits (1966). Giotto born again.
Luciano Berti. L'opera completa di Masaccio., Milan: Rizzoli, 1968
Roberto Longhi, Fatti di Masolino e Masaccio, Milan: Sansoni, 1975
Divo Savelli, "La Sagra di Masaccio", Florence: Pagnini, 1998
Roberto Bellucci & Cecilia Frosinini, "The San Giovenale Altarpiece," in The Panel Paintings of Masolino and Masaccio, ed. Carl Brandon Strehlke, Milan, 2002, pp. 69–79; Dillian Gordon, "The Altarpieces of Masaccio," in The Cambridge Companion to Masaccio, ed. Diane Cole Ahl, Cambridge, 2002
Giorgio Vasari. Le vite de' più eccellenti pittori, scultori ed architettori,. ed. Gaetano Milanesi, Florence, 1906, II, 292.
Cf. Jill Dunkerton et al., Giotto to Dürer: Early Renaissance Painting in the National Gallery, New Haven, 1991, pp. 248–251.
