Данас је Маврово важно туристичко насеље у оквиру веће високопланинске туристичке области Маврова.
Географски положај
Насеље Маврово је смештено у северозападном делу Северне Македоније. Од најближег већег града, Гостивара, насеље је удаљено 32 km југозападно.
Маврово се налази у оквиру високопланинске области Маврово. Насеље је положено високо, на североисточним висовима планине Бистре. Кроз насеље пролази Мавровска река. Североисточно се протезала Мавровска висораван, које 1947. године, подизањем бране хидроцентрале, претворено у Мавровско језеро. Омладинске радне акције градиле су тада хидрокомбинат "Маврово".[1] Надморска висина насеља је приближно 1.240 метара.
Почетком 20. века већина мештана су били верници Српске православне цркве. Мавровци су по казивању из 1906. године "чисти Срби",[2] ту су одавно, али не знају ништа о свом пореклу. Најпознатији Мавровац био је Голуб Јанић трговац и српски национални радник и добротвор, председник патриотског друштва "Српска браћа" од оснивања 1904. године.[3]
Срби из Маврова прославили су се током ратова против Турака. Вучко Чикић (Жикић?) је био српски устаник, који је погинуо славно у боју на Делиграду 3. априла 1808. године. Капетан Вуча је основао Делиград. Вучко и његов брат Кузман су претходно били аустријски фрајкор официри - капетани, још за време рата 1787-1791. године, а затим живели у Срему.[4] Браћа су се доселила у Београд пре 1785. године, а Вучо је држао кафану и узгајао ситну стоку.
Милан Димић из Маврова је по преласку у Србију постао велики индустријалац. У Београду је подигао Дом Удружења Јужносрбијанаца у Београду.
Било је 1898. године у месту које се налази у Гостиварској нахији 100 српских кућа и 80 "бугарашких".[5] У Маврову су почетком 20. века два православна храма: Св. Ђорђа (слава мала - Пејаковци и Лазаровци) и Св. Николе (слава мала - Горњокрајска и Бежановска), који припадају српској цркви. У српској школи[6] са "старовременским учитељем" је било 30 ученика и две ученице. Та школа је радила од 1887/1888. године,[7] као мешовита, за децу оба пола. Претходно је затворена бугарска школа у месту. Српски учитељ у то време био је даскал Мане Десић.[8] По опису из 1906. године Маврово је велико село са 184 куће. Куће су збијене, поређане без икаквог реда, груписане по "малама" око парохијских цркава; постојале су мале - Пејаковска, Бежановска, Горњокрајска и Лазаровска.[9]
Иван Јастребов спомиње планину Влајницу. Посред ње ка врху се налази Дервен тј. граница Мавровске жупе с Тетовским округом, где је била (бескорисна) стража. На тој планини су разбојници обично чекали житеље Маврова с циљем да их опљачкају приликом повратка са рада из разних крајева Румелије.[10]
Маврово је трпело муке од арнаутских разбојника у време Турака. Године 1905. терорисао је мештане арнаутски "зликовац" Азир из Орчума, који је уценом тражио велики новчани откуп.[11] Септембра 1913. године Арнаути су опљачкали Маврово, пред долазак српске војске током рата.[12] Риста Перић је мавровски учитељ почетком 1914. године. За време Првог светског рата (1917) помињу се српски учитељи у Маврову, Михајло (од 1914) и Софроније Угриновић и Никодим Десић (1917-1920).
Крајем јуна 1937. године у великом пожару пострадало је Маврово. Изгорело је сасвим двадесет кућа печалбара са оближњим шталама и вајатима. Ватру је изазвало мало дете, син печалбара Видана Ђорђевића, које је запалило нехотице плеву.[13]
Становништво
По попису становништва из 2002. године Маврово је имало 166 становника.
Претежно становништво у насељу су етнички Македонци (98%), а остало су Срби.
.JPG)
