На скупштини која је неколико сати иза, а само пет минута пре свега, одржана у вечном граду Картабакамдеши, уз присуство невиђене количине делегата једног посматрача, одлучено је да се установе, мада је било предлога и да се уподруме, пет споменица корисника Никострата, а које ће он, по свом личном нахођењу, делити и шаком и капом и беретком, свима који то не заслужују.
Дубљом анализом је утврђено да је лако добити нешто што заслужујеш, али је немогуће добити нешто што не заслужујеш, па се, самит самосталних одлучио за следеће споменице:
Споменица Дрчност Првог реда
Споменица Колегијалност Првог реда
Споменица Марљивост првог реда
Споменица Одсуство духа Првог реда
Споменица Паметница
Након краће дискусије, а на предлог неколикогостијувечери, одлучено је да, поред Никострата, споменице може дати и сваки онај ко има трунку смелости, мрву поноса, комад морала, кришку свести или зрно знатижеље.
Споменица за Дрчност Првог реда
Споменица Дрчност Првог реда
Споменица се додељује одлуком корисника Никострата на управном одбору њега са њим. Одлука мора бити донешена једногласно - нормално, само са једним гласом, и нико и ништа одлуку не може преиначити. Носилац споменице мора, по примању исте да искаже радост, дивљење и вечну захвалност дародавцу. Носилац споменице носи исту, све док из стања дрчности не пређе у стање умерености.
Споменица се додељује у намасима и у мимоходу, када се за то стекну временски, а и сви остали услови.
Ова споменица се додељује ономе ко искаже другарство на раду и при раду и тамо и вамо. Споменицу је пронашао Милорад Петра Видинаковића Мирко[1] из Лајковца, на прузи, и назвао је „Ја и мој колега“.
^ Према податцима завода за статистику, Милорад је рођен 7 дана пре него што се родио, а својим рођењем је изненадио и своју мајку Драгомирку, која је веровала да је среда, а била је субота.
Споменица која је у народу заживела под именом „аууу, овај је до ђађа“, а још од 1894. па све до 1963.године [тражи се извор], ову споменицу је додељивао Петар Милибркић Старији када није имао шта да ради, покушавајући да створи нешто као што то није, и нормално рекао је: Gde je voda[тражи се извор], а нашао је три реке, два мора и неколико самониклих птица певачица.
За све оно што се уради само да би се урадило, писало, коментарисало. За велику потребу за писањем свих врста примедби и за паметовање у невероватној количини.
За све оне који одмах, и пре саме појаве чланка, коленице или прста, поставе неке тарабе само да би тарабили били би, али и без њих се не може, па су ту, да и даље тарабе, онако како треба, а треба. Само напред у нове тарабе и забране, клице и кучине.
Споменица за Марљивост
