Шта треба радити кад’ свећа догори,
а шта учинити кад’ платно закори,
шта треба делати кад’ изједеш хлеба?
— Добро је. — А шта то, шта чинити треба?
Добро је кад’ видиш да дође до краја.
Дал’ животу своме ти желиш бескраја?
Твар нек’ те научи свршетку твоме,
ако не знаш боље о животу своме.
Ако свећа мине, пали другу, па трећу…,
њој је крај због тебе, спокоја да ти да,
и док себе питаш: дал’ хоћу ил’ нећу,
осветљава тебе она и кад’ страда.
Јер док она гори молитва се диже,
а зле помисли те не растачу више.
Док светлошћу зрачи, помно Он те слуша,
Тројица је Творац и пријатељ душа.
Кад’ платно запрљаш, до реке се сели,
изрибај, опери, к’о каменчић бели.
Јер и река тече, жели да увери,
да вода све спере и грехе избели.
К’о што спираш мрљу, те чистоће ради,
и душу очисти, светост јој угради.
У њој су гордости и многи су јади,
олакшај сад’ себи нов живот засади.
Када хлеб поједеш други ти умеси,
испеци, исеци, пред госта изнеси.
Бог и ово даде да се узвеселиш,
и с другом што нема, с’ њим радост поделиш.
К’о што тело гладиш, душу своју види,
стомаку угоди, душу не превиди.
Када телу месиш, тој земаљској сени,
покајану душу, чистоћом одени.
Кад’ доживиш и ти кончину тих ствари,
милошћу Божијом и с вером настави.
Господ нам предаде правога спасења,
покајног ридања, с душом измирења.
Ако речи ове, пут неког’ ливана,
и у срцу вашем, љубављу разграна,
помените вашим молитвама раба,
бескорисног Бож’јег ђакона Горана.
Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам и не кунем.
Непријатељи су ме више гурнули Теби у наручје него пријатељи. Пријатељи су ме више везивали за земљу, непријатељи су ме дрешили од земље, и рушили сва моја надања у земљу.
Ови су ме учинили странцем у земаљским царствима, и непотребним становником земље. Као што гоњена звер нађе сигурније склониште него ли негоњена, тако сам и ја, гоњен непријатељима, нашао најсигурније склониште, сакривши се под Твој шатор, где ни пријатељи ни непријатељи не могу погубити душу моју. Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.
- Они су место мене исповедили грехе моје пред светом.
- Они су ме шибали, кад сам се ја устезао шибати сама себе.
- Они су ме мучили онда, кад сам ја бежао од мука.
- Они су ме ружили онда, када сам ја сам себи ласкао.
- Они су ме пљували онда, када сам се ја гордио собом.
Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.
- Кад сам се ја правио мудрим, они су ме називали лудим.
- Кад сам се правио моћним, они су ми се смејали као кепецу.
- Кад сам хтео водити људе, они су ме гурали у позадину.
- Кад сам журио да се обогатим, они су ме стукали гвозденом руком.
- Кад сам мислио мирно спавати, они су ме будили иза сна.
- Кад сам зидао дом за дуг и спокојан живот, они су га рушили и изгонили ме ван.
- Заиста, непријатељи су ме одрешили од света и продужили руке моје до Твога скута.
- Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.
Благослови их и умножи их; умножи их и још више их огорчи против мене.
- Да би моје бекство к Теби било бесповратно;
- Да би се нада у људе искидала сва као паучина;
- Да би се смирење потпуно зацарило у души мојој;
- Да би срце моје постало гробом моја два зла близанца: гордости и гнева;
- Да би све своје благо сабрао на небу;
- Ах, да би се једном ослободио самообмане, која ме је и заплела у страшну мрежу варљива живота.
Непријатељи су ме научили да знам, — што мало ко зна да човек нема непријатеља у свету изван себе.
- Само онај мрзи непријатеље, ко не зна, да непријатељи нису непријатељи но сурови пријатељи.
- Заиста тешко ми је рећи, ко ми је учинио више добра и ко више зла у овоме свету: пријатељи или непријатељи.
- Зато, благослови, Господе, и пријатеље и непријатеље моје.
Роб куне непријатеље, јер не зна.
А син их благосиља, јер зна. Јер зна син, да му се непријатељи не могу дотаћи живота. Зато слободно корача између њих и моли се Богу за њих;
Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам. И не кунем.
Споменице и захвалнице
