Након завршених престижних школа, борио се у Другом светском рату где је његов авион срушила немачка противваздушна одбрана. Као последица несреће, једна страна лица остала му је заувијек паралисана. Кад се Други светски рат завршио, укључио се у политику. Након лутања по неколико странака, коначно је створио Родезијски фронт.[1]
Независност Родезије и владавина
Иако је процес деколонизације почео након рата, Родезија није добила независност као друге колоније под британском круном. У таквом полу-колонијалном статусу Смит се добро снашао. Био је премијер од 16. априла1964.[2] до 11. новембра1965. године. Након што независност није изборена, Смит последњег дана свог премијерског мандата повлачи један веома лош потез. Наиме, донесена је и јавно објављена Једнострана декларација независности. Успостављена је владавина беле мањине. Белци никад нису имали удео већи од 5% у целокупном становништву, а ипак би на изборима добили 95% свих гласова. Тај чин једностране независности, УН и остали важни међународни фактори прогласили су незаконитим. Уједињене нације су јануара 1966. године наметнуле санкције Родезији због режима Ијана Смита који су класификовали као расистички[3].
Смит је свој режим темељио на премиси како није добро да се уведе владавина већинског становништва наводећи тиме примере афричких држава као што су Гана, Танзанија, Уганда и Нигерија. Против његове власти бунили су се и домаћи, па и страни политичари. Код куће Смиту су проблеме задавале странке ЗАНУ и ЗАПУ чије су вође били Роберт Мугабе и Џошуа Нкомо као представници етничких скупина црначког становништва. Многе демократске земље са Запада одбиле су да признају његову творевину, а међу онима који су му нудили разне ствари да нагодбом сиђе с власти били су Харолд Вилсон и Хенри Кисинџер.
Смит је такође док је био на власти, предлагао да се број заступника црнаца и белаца у парламенту уреди на начин да више заступника има онај ко плаћа већи порез.
Крај каријере
Коначно су 1980. одржани избори у којима је Смит био принуђен да сиђе с власти, а на месту премијера га је накратко заменио бискупАбел Музорева. Зимбабве је постао независан након седам година борбе и 40.000 жртава.
Након повлачења из активне политике, бунио се против Мугабеове владе. Живео је са ћерком Џин у Кејптауну.
Ијан је био ожењен и имао сина Алека који није подржавао очеву политику. Алек је умро 2006. на аеродромуХитроу. Оженивши Џенет Вот, постао је очух њеној деци, Роберту и Џин. Живио је са ћерком Џин, удовицом, у Јужноафричкој Републици. Умро је 2007. у 88. години,[4][5] а узрок смрти био је мождани удар.
Wood, J. R. T. (2005). So Far and No Further!: Rhodesia's Bid for Independence During the Retreat from Empire 1959–1965. Victoria, British Columbia: Trafford Publishing. стр. 100. ISBN978-1-4120-4952-8. OCLC61258300.
