Италијански правопис (писање) користи варијанту латинског алфабета са 21 слова за писање италијанског језика. Овај чланак се фокусира на писању стандардног италијанског језика, заснован историјски на фјорентинском дијалекту.^[1]

Италијански правопис је веома правилан и има скоро једнозначну кореспонденцију између слова или низова слова и гласова, односно скоро је фонемски правопис. Главни изузеци су да постављање нагласка и квалитет самогласника (за ⟨e⟩ и ⟨o⟩) нису забележени, ⟨s⟩ и ⟨z⟩ могу бити гласовни или не, ⟨i⟩ и ⟨u⟩ могу представљати самогласнике или полугласнике, и, као и код француског, ⟨h⟩ је тихо.

Основна абецеда се састоји од 21 слова: пет самогласника (A, E, I, O, U) и 16 сугласника. Слова J, K, W, X и Y нису део одговарајуће абецеде и појављују се само у позајмљеним речима (нпр. ʼjeansʼ, ʼweekendʼ),^[2] страним именима, и у неколицини домаћих речи — као што су имена Језоло, Бетино Кракси и Валтер, која сви потичу из регионалних језика. Поред тога, гравис, акутни и циркумфлексни акценти могу модификовати самогласничка слова.

Двоструки сугласници су геминирани: fatto [ˈfatto], palla [ˈpalla], bevve [ˈbevve], итд.

Овај чланак можда захтева чишћење и/или прерађивање како би се задовољили стандарди квалитета Википедије. Проблем: Средити референце, уклонити дупликате, додати правилне Харвард референце ако је потребно. Ако сте у могућности, побољшајте овај чланак. (детаљније о уклањању овог шаблона обавештења)

Овај одељак би требало проширити. Можете помоћи додавањем садржаја.