Емо је стил рок музике који карактерише изражајан текст. Настао је средином 1980-их током хардкор пунк покрета у Вашингтону, где је био познат као "емоционални хардкор" или "емокор" и почео бендовима као што су Rites of Spring и Embrace. Како је стил преузет од стране америчких панк рок бендова, његов звук и значење су померани и мењани, мешајући се са поп панком и инди роком. Утврђени су раних 1990-их групама као што су Jawbreaker и Sunny Day Real Estate. До средине 1990-их бројни емо акти су произишли из Средњозападне и Централне Америке, и неколико независних издавачких кућа су почеле да се специјализују у стилу.

Емо се пробио у мејнстрим културу у раним 2000-им огромним успехом бендова Jimmy Eat World и Dashboard Confessional и појављивањем поджанра "скримо". У светлу овог успеха, многи емо бендови су потписали уговоре са великим издавачким кућама и стил је постао продајни производ. До касних 2000-их, популарност емо стила је почела да опада. Неки бендови су се удаљили од својих емо корена, а неки бендови су се разишли. Андерграунд "емо препород"^[1][2][3][4] је почео 2010-их, бендовима који се ослањају на звуке и естетику емо стила из 1990-их и раних 2000-их. Појавили су се нови поджанрови попут емо попа и насилног ема.

Термин "емо" су користили критичари и новинари за разне уметнике, укључујући мултиплатинум акте и групе са различитим стиловима и звуковима. Поред музике, "емо" се често користи генерално да означи посебан однос између обожаватеља и уметника, и да опише повезане аспекте моде, културе и понашања. Емо је повезан са стереотипом који укључује особине као што су емотивност, осећајност, стидљивост, повученост, или очајавање.^[5][6][7] Такође је повезан са стереотипима као што су депресија, самоповређивање и самоубиство.^[8][9]

Емо је почео као стил пост-хардкора^[10] и произашао из хардкор панк сцене раних 1980-их у Вашингтону, и као реакција на повећање насиља у оквиру сцене и као продужетак личне политике за коју су се залагао Ијан МекКај (Ian MacKaye ) из бенда Minor Threat, који је пребацио фокус музике са заједнице назад на појединца.^[11][12] Обожаватељ ове групе, Гај Пићото (Guy Picciotto) основао је бенд Rites of Spring 1984, ослободивши се самонаметнутих хардкор граница у корист мелодичних гитара, разноликих ритмова и дубоко личних, страствених текстова. Многе теме бенда ће постати познати тропи у каснијим генерацијама емо музике, укључујући носталгију, романтичну горчину и поетски очај. Њихови наступи су постали јавне емотивне чистке у којима би публика понекад плакала. МекКај је постао велики обожаватељ бенда Rites of Spring, снимивши њихов једини албум и служећи као њихов помоћник на турнејама, а убрзо је основао  свој нови бенд Embrace, који је истраживао сличне теме трагања за собом и емоционалног опуштања.

Слични бендови су уследили у вези са "Револуционарним летом" 1985, намерним покушајем чланова вашингтонске сцене да изађу из крутих ограничења хардкора у корист обновљеног духа креативности.^[12] Бендови попут Gray Matter, Beefeater, Fire Party, Dag Nasty, Soulside и Kingface су повезани са овим покретом.^[12]

• 
  Емо