Григ је најславнија личност из града Бергена, са бројним статуама које приказују његов лик, и многим културним целинама названим по њему: највећа градска концертна зграда (Григов хол), његова најнапреднија музичка школа (Григова академија) и професионални хор (Едвард Григов хор). Музеј Едварда Грига у Григовој некадашњој кући Тролдхауген посвећен је његовој заоставштини.[2][3][4][5]
Биографија
Едвард Григ је рођен у Бергену1843. године. Одрастао је у музичкој породици. Прве часове клавира добијао је од своје мајке. Похађао је неколико музичких школа. Године 1858. започео је студије клавира на Лајпцишком конзерваторијуму.[6] Упоредо са студијама имао је мноштво концерата у Лајпцигу.
Почетком пролећа 1860. прележао је плућну болест опасну по живот. Године 1862. завршио је студије у Лајпцигу и одржао први концерт у родном Бергену. Наредне године одлази у Копенхаген где остаје три године. Спријатељио се са норвешким композитором Рикардом Нордраком (композитор норвешке химне). Одржавао је блиске везе са Бергенским филхармонијским оркестром, чији је директор био од 1880. до 1882.
Почетком лета 1867. оженио се рођаком Нином Хагеруп. Следеће године добили су кћерку. Тог лета на одмору у Данској написао је Клавирски концерт у а-молу. Упознао је Франца Листа у Риму 1870. године. Лист је био веома задовољан његовом Клавирском сонатом бр. 1. Лист му је такође давао савете о оркестрацији. У лето 1869. године умире му једногодишња кћерка.
Григ 1876. године пише музику на драму Хенрика ИбзенаПер Гинт.[6] Године 1888. упознао је Петра Чајковског. Чајковски је имао високо мишљење о његовој музици, ценећи њену лепоту, топлину и иновативност. За живота је стекао велику славу, али не и богатство.
Едвард Григ је умро у јесен 1907. године након дуге болести.[6] На сахрани је било између 30 000 и 40 000 људи. Према Григовој последњој жељи, на сахрани су извођени његов посмртни марш и посмртни марш Фредерика Шопена. Пепео Едварда Грига положен је у планинску крипту близу његове куће.
Каријера
Током 1861, Григ је дебитовао као концертни пијаниста у Карлшамну у Шведској. Године 1862, завршио је студије у Лајпцигу и имао је први концерт у свом родном граду,[7] где је његов програм укључивао БетовеновуПатетичку сонату.
Григ и Нина Хагеруп (Григова супруга и прва рођака) 1899. године
Григ се 11. јуна 1867. оженио својом првом рођаком Нином Хагеруп (1845–1935), лирским сопраном. Следеће године се родило њихово једино дете Александра. Александра је умрла 1869. од менингитиса. Током лета 1868, Григ је написао свој Клавирски концерт у а-молу док је био на одмору у Данској. Едмунд Нојперт је премијерно извео концерт 3. априла 1869. у Казино театру у Копенхагену. Сам Григ није могао да буде тамо због обављања обавеза у Кристијанији (сада Осло).[9]
Током 1868. године, Франц Лист, који још није срео Грига, написао је за њега изјаву норвешком министарству образовања, што је резултирало тиме да је Григ добио путну потпору. Њих двојица су се срели у Риму 1870. Током прве Григове посете, прегледали су Григову сонату за виолину бр. 1, којом је Лист био веома задовољан. Приликом његове друге посете у априлу, Григ је са собом донео рукопис свог Концерта за клавир, који је Лист погледао (укључујући оркестарски аранжман). Листово извођење је веома импресионирало његову публику, иако му је Григ у поверењу рекао да је пребрзо одсвирао први став. Лист је такође дао Григу неколико савета о оркестрацији (на пример, да намени мелодију друге теме у првом ставу соло труби, што је сам Григ одлучио да не прихвати).[10]
Током 1870-их спријатељио се са песником Бјорнстјернеом Бјорнсоном који је делио његова интересовања у норвешкој самоуправи. Григ је написао музику за неколико његових песама, укључујући Ландкјенинг и Сигурд Јорсалфар.[11] На крају су се одлучили за оперу засновану на краљу Олаву Тригвасону, али спор око тога да ли прво треба створити музику или текст, довео је до тога да се Григ преусмерио на рад на сценској музици за комад Хенрика ИбсенаПер Гинт, што је природно увредило Бјорнсона. На крају је њихово пријатељство обновљено.[12]
Сценска музика компонована за Пир Гента на захтев аутора, допринела је његовом успеху, и посебно су та дела постала нека од најпознатијих композиторових музичких аранжмана као оркестарске свите.
Григ је имао блиске везе са Бергенским филхармонијским оркестром (Хармониен), а касније је постао музички директор оркестра од 1880. до 1882. Године 1888, Григ је упознао Чајковског у Лајпцигу. Григ је био импресиониран Чајковским.[13] Чајковски је веома ценио Григову музику, хвалећи њену лепоту, оригиналност и топлину.[14]
Едвард Григ је значајан као национални композитор, црпећи инспирацију из норвешких народних песама. Од раних дела издвајају се симфоније и сонате.[17] Такође је компоновао сонате за виолину и виолончело и кратка дела за клавир, захваљујући којима је прозван "Шопен севера“.
Григова дела на сталном концертном репертоару широм света су:
^Rune J. Andersen. „Edvard Grieg”. Store norske leksikon. Приступљено 1. 9. 2017.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^Inger Elisabeth Haavet. „Nina Grieg”. Norsk biografisk leksikon. Приступљено 1. 9. 2017.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^Harald Herresthal. „Edvard Grieg (1843–1907)”. Norwegian State Academy of Music in Oslo. Архивирано из оригинала 14. 12. 2005. г. Приступљено 1. 9. 2017.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Finck, Henry Theophilus (2002). Edvard Grieg; with an introductory note by Lothar Feinstein. Adelaide: London Cambridge Scholars Press. ISBN978-1-904303-20-6.
Kijas,, Anna E. (2013). „"A suitale soloist for my piano concerto": Teresa Carreño as a promoter of Edvard Grieg's music”. Notes: Quarterly Journal of the Music Library Association. Music Library Association. 70 (1): 37—58.
