Министар Јозеф Гебелс на изложби „Entartete Kunst“
Дегенерична уметност је идеолошки обојена ознака хитлеровскенацистичке власти за уметничке изразе и предмете који су били у супротности са њеним политичким, социјалним и антисемитским стремљенима. Дегенерична уметност била је приказивана као непријатељска те се свим расположивим средствима клеветала, ометала и гушила. Корени такве политичке идеологије уметности потичу из 19. века када је владајућа класа имала одређена очекивања од уметности која је сматрала општеважећим. Око 1930. Немачка националсоцијалистичка радничка партија форсирала је дискусију о дегенеричној уметности тако што је између осталог довела у везу термине црначка уметност и јеврејски уметнички бољшевизам. У мере које су припадници ове политичке странке предузимали убрајају се репресије, отпуштања, забрана рада, па чак и одвођење у концентрационе логоре а дела ових уметника продавана су у иностранству или су спаљивана. Врхунац ових репресија постигнут је отварањем путујуће изложбе 1937. у Минхену под називом Дегенерична уметност на којој су бројна авангардна дела излагана у компромитујућој форми не би ли се на тај начин публика уверила у наводно кварне и болесне тенденције ове уметности. Један број уметника је под притиском одлучио да емигрира. Они и њихова дела су након 1945. рехабилитовани.
Clinefelter, J. L. (2005). Artist for the Reich: Culture and Race from Weimar to Nazi Germany. Oxford—New York.
A. Steinweis, Weimar Culture and the Rise of National Socialism: The Kampfbund deutsche Kultur, Central European History, Vol. 24, No. 4 (1991), 402-423.
