PROFILPELAJAR.COM

Гилберт Њутон Луис
Гилберт Њутон Луис
Датум рођења	23. октобар 1875.
Место рођења	Вејмут, САД
Датум смрти	23. март 1946. (70 год.)
Место смрти	Беркли, САД

Гилберт Њутон Луис ForMemRS^[1] (енгл. Gilbert Newton Lewis; Вејмут, 23. октобар 1875^[2]^[3] — Беркли, 23. март 1946) је био амерички физикохемичар,^[4]^[5]^[6]^[1]^[7] и декан Хемијског колеџа на Калифорнијском универзитету у Берклију.^[2]^[8] Луис је био најпознатији по свом открићу ковалентне везе и концепту електронских парова; његове структуре Луисових тачака и други доприноси теорији валентне везе обликовали су модерне теорије хемијског везивања. Луис је успешно допринео хемијској термодинамици, фотохемији и раздвајању изотопа, а познат је и по свом концепту киселина и база.^[9] Луис је такође истраживао релативност и квантну физику, а 1926. је сковао термин „фотон“ за најмању јединицу енергије зрачења.^[10]^[11]

Г. Н. Луис је рођен 1875. године у Вејмуту у Масачусетсу. Након што је докторирао хемију на Универзитету Харвард и студирао у иностранству у Немачкој и на Филипинима, Луис се преселио у Калифорнију 1912. да предаје хемију на Калифорнијском универзитету у Берклију, где је постао декан Хемијског колеџа и провео остатак свог живота.^[2]^[12] Као професор, уградио је термодинамичке принципе у наставни план и програм хемије и реформисао хемијску термодинамику на математички ригорозан начин доступан обичним хемичарима. Почео је да мери вредности слободне енергије везане за неколико хемијских процеса, како органских тако и неорганских. Године 1916, такође је предложио своју теорију везивања и додао информације о електронима у периодном систему хемијских елемената. Године 1933, започео је своја истраживања о раздвајању изотопа. Луис је радио са водоником и успео је да пречисти узорак тешке воде. Затим је изнео своју теорију киселина и база, и радио је у фотохемији током последњих година свог живота.

Иако је номинован 41 пут, Г. Н. Луис никада није добио Нобелову награду за хемију, што је резултирало великом контроверзом о Нобеловој награди.^[13]^[3]^[14]^[15]^[16] С друге стране, Луис је био ментор и утицао на бројне нобеловце на Берклију, укључујући Харолда Клејтона Јурија (Нобелова награда за 1934), Вилијама Ф. Џиока (Нобелова награда за 1949), Глена Т. Сиборга (1951. Нобелова награда), Виларда Либија (Нобелова награда за 1960), Мелвина Калвина (1961. Нобелова награда) и тако даље, претварајући Беркли у један од најпрестижнијих светских центара за хемију.^[17]^[18]^[19]^[20]^[21] Дана 23. марта 1946, Луис је пронађен мртав у својој лабораторији у Берклију где је радио са цијановодоником; многи су претпоставили да је узрок његове смрти самоубиство.^[14] Након Луисове смрти, његова деца су пратила очеву каријеру у хемији, а Луис Хол на кампусу Беркли је назван по њему.^[12]

Биографија

Младост

Луис је рођен 1875. године и одрастао је у Вејмуту у Масачусетсу, где постоји улица названа по њему, Г.Н. Луис Веј, код Самер улице. Поред тога, крило новог одељења за хемију средње школе у Вејмуту је именовано у његову част. Луис је основно образовање стекао код куће од својих родитеља, Френка Веслија Луиса, адвоката независног карактера, и Мери Бер Вајт Луис. Читао је са три године и био је интелектуално прерано сазрео. Године 1884. његова породица се преселила у Линколн, Небраска, а 1889. је добио своје прво формално образовање у припремној школи универзитета.

Године 1893, након две године на Универзитету у Небраски, Луис је прешао на Универзитет Харвард, где је стекао диплому. 1896. Након годину дана предавања на Филипс академији у Андоверу, Луис се вратио на Харвард да би студирао код физичког хемичара Т. В. Ричардса и стекао докторат 1899. године, са дисертацијом о електрохемијским потенцијалима.^[22]^[23] Након годину дана предавања на Харварду, Луис је отишао с путном стипендијом у Немачку, у центар физичке хемије, и студирао код Валтера Нернста у Гетингену и код Вилхелма Оствалда у Лајпцигу.^[24] Док је радио у Нернстовој лабораторији, Луис је очигледно развио доживотно непријатељство са Нернстом. У наредним годинама, Луис је у више наврата почео да критикује и осуђује свог бившег учитеља, називајући Нернстов рад на његовој теореми топлоте „несрећном епизодом у историји хемије“.^[25] Нернстов пријатељ из Шведске, Вилхелм Палмер, био је члан Нобеловог комитета за хемију. Постоје докази да је користио процедуре номиновања и извештавања за Нобелову награду да блокира Нобелову награду за Луиса у области термодинамике тако што је три пута номиновао Луиса за награду, а затим користио своју позицију члана одбора за писање негативних извештаја.^[26]

Научни рад

Студије (последокторске) наставио је код славних физикохемичара тога доба, Вилхелма Освалда у Лајпцигу и Валтера Нернста у Гетингену.

Године 1908, објавио је први рад из серије о релативности, где је извео везу између масе и енергије друкчије од Ајнштајна. Такође је увео термодинамички концепт фугасности у раду, "The osmotic pressure of concentrated solutions, and the laws of the perfect solution," J. Am. Chem. Soc. 30, 668-683 (1908).

Године 1916, формулисао је идеју да ковалентну везу образују заједнички електронски парови. Његове идеје о хемијској вези проширио је Ирвинг Лангмјур што је инспирисало Полинга да започне испитивање природе хемијске везе. Те године је објавио оно што данас називамо Луисовим структурама и модел кубичног атома.^[27]

Године 1919, испитивањем магнетних особина раствора кисеоника у течном азоту, нашао је да долази до образовања молекула O₄ што је био први доказ о постојању четвороатомског кисеоника.

Године 1923, формулисао је електронску теорију кисело-базних реакција што данас знамо као Луисову теорију: Луисова база је акцептор (прималац) електрона а Луисова база" донор (давалац) електрона.

Из радова Виларда Гибса, било је познато да се хемијске реакције одвијају до достизања равнотеже одређене слободном енергијом реактаната. Луис је провео 25 година одређујући слободне енергије различитих супстанци. Године 1923. објављивањем тих резултата са Рандалом Луис је хемијску термодинамику увео као модерну научну дисциплину.

Године 1926, смислио је термин „фотон" за најмању јединицу енергије зрачења.

Луис је први направио деутеријум оксид (тешку воду) 1933. године.^[28]

Референце

^ ^а ^б Hildebrand, J. H. (1947). „Gilbert Newton Lewis. 1875-1946”. Obituary Notices of Fellows of the Royal Society. 5 (15): 491—506. doi:10.1098/rsbm.1947.0014 .
^ ^а ^б ^в „University of California: In Memoriam, 1946”. texts.cdlib.org. Приступљено 2019-03-09.
^ ^а ^б „Gilbert N. Lewis”. Atomic Heritage Foundation (на језику: енглески). Приступљено 2019-03-09.
^ „Gilbert N. Lewis American chemist”. Britannica. Приступљено 24. 1. 2021. (језик: енглески)
^ „Gilbert Newton Lewis”. Science History Institute. Приступљено 24. 1. 2021. (језик: енглески)
^ „Gilbert Newton Lewis”. Encyclopedia. Приступљено 24. 1. 2021. (језик: енглески)
^ GILBERT NEWTON LEWIS 1875—1946 A Biographical Memoir by Joel H. Hildebrand National Academy of Sciences 1958
^ „Gilman Hall University of California, Berkeley - National Historic Chemical Landmark”. American Chemical Society (на језику: енглески). Приступљено 2019-03-09.
^ Davey, Stephen (2009). „The legacy of Lewis”. Nature Chemistry. 1 (1): 19. Bibcode:2009NatCh...1...19D. ISSN 1755-4330. doi:10.1038/nchem.149.
^ „December 18, 1926: Gilbert Lewis coins "photon" in letter to Nature”. APS News: This Month in Physics History (на језику: енглески). American Physical Society. децембар 2012. Приступљено 2019-08-04.
^ Lewis, G. N. (1908). „A revision of the Fundamental Laws of Matter and Energy”. Philosophical Magazine. 16 (95): 705—717. doi:10.1080/14786441108636549.
^ ^а ^б „Lewis Hall | Campus Access Services”. access.berkeley.edu. Приступљено 2019-03-09.
^ „Nomination Database Gilbert N. Lewis”. NobelPrize.org. Приступљено 10. 5. 2016.
^ ^а ^б DelVecchio, Rick; Writer, Chronicle Staff (2006-08-05). „WHAT KILLED FAMED CAL CHEMIST? / 20th century pioneer who failed to win a Nobel Prize may have succumbed to a broken heart, one admirer theorizes”. SFGate. Приступљено 2019-03-09.
^ „December 18, 1926: Gilbert Lewis coins "photon" in letter to Nature”. www.aps.org (на језику: енглески). Приступљено 2019-03-09.
^ Jensen, William B. (5. 10. 2017). „The Mystery of G. N. Lewis's Missing Nobel Prize. The Posthumous Nobel Prize in Chemistry. Volume 1. Correcting the Errors and Oversights of the Nobel Prize Committee”. ACS Symposium Series. American Chemical Society: 107—120. doi:10.1021/bk-2017-1262.ch006.
^ „Gilman Hall University of California, Berkeley - National Historic Chemical Landmark”. American Chemical Society (на језику: енглески). Приступљено 2019-03-09.
^ „The Nobel Prize in Chemistry 1949”. NobelPrize.org (на језику: енглески). Приступљено 2019-03-09.
^ „Research Profile - Willard Frank Libby”. Lindau Nobel Mediatheque (на језику: енглески). Приступљено 2019-03-09.
^ „Gilbert Newton Lewis | Lemelson-MIT Program”. lemelson.mit.edu. Архивирано из оригинала 2020-04-11. г. Приступљено 2019-03-09.
^ Harris, Reviewed By Harold H. (1999-11-01). „A Biography of Distinguished Scientist Gilbert Newton Lewis (by Edward S. Lewis)”. Journal of Chemical Education. 76 (11): 1487. Bibcode:1999JChEd..76.1487H. ISSN 0021-9584. doi:10.1021/ed076p1487.
^ Hildebrand, Joel H. (1958). „Gilbert Newton Lewis” (PDF). Biographical Memoirs of the National Academy of Sciences. 31. Washington, D.C., U.S.A.: National Academy of Sciences. стр. 209—235. ; see p. 210. Lewis's Ph.D. thesis was titled "Some electrochemical and thermochemical relations of zinc and cadmium amalgams". He published the results jointly with his supervisor T.W. Richards.
^ Richards, Theodore William; Lewis, Gilbert Newton (1898). „Some electrochemical and thermochemical relations of zinc and cadmium amalgams”. Proceedings of the American Academy of Arts and Sciences. 34 (4): 87—99. JSTOR 20020864. doi:10.2307/20020864.
^ Edsall, J. T. (новембар 1974). „Some notes and queries on the development of bioenergetics. Notes on some "founding fathers" of physical chemistry: J. Willard Gibbs, Wilhelm Ostwald, Walther Nernst, Gilbert Newton Lewis”. Mol. Cell. Biochem. 5 (1–2): 103—12. PMID 4610355. S2CID 5682498. doi:10.1007/BF01874179.
^ 10 Fierce (But Productive) Rivalries Between Dueling Scientists Radu Alexander. Website of Listverse Ltd. April 7th 2015. Retrieved 2016-03-24.
^ Coffey 2008, стр. 195–207
^ „Gilbert Newton Lewis”. College of Chemistry. Приступљено 24. 1. 2021. (језик: енглески)
^ „Gilbert N. Lewis”. Atomic Heritage Foundation. Приступљено 24. 1. 2021. (језик: енглески)

Литература

Coffey, Patrick (2008). Cathedrals of Science: The Personalities and Rivalries That Made Modern Chemistry. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-532134-0.

Спољашње везе

Медији везани за чланак Гилберт Њутон Луис на Викимедијиној остави
Key Participants: G. N. Lewis Архивирано на сајту Wayback Machine (22. новембар 2012) - Linus Pauling and the Nature of the Chemical Bond: A Documentary History
Eric Scerri, The Periodic Table, Its Story and Its Significance, Oxford University Press, 2007, see chapter 8 especially
National Academy of Sciences Biographical Memoir