После одласка Римљана из Британије (407. године) у Енглеској се формирао низ малих, локалних кнежевина, које су непрекидно међусобно ратовале. Током Велике сеобе народа, средином 5. века на територију Енглеске продиру германска племена Англи, Саксонци и Јити. До краја 6. века, они су овладали већим делом Енглеске и образовали седам својих ранофеудалних краљевина (Нортамбрија, Источна Англија, Весекс, Мерсија, Есекс, Кент и Сасекс) − период познат као доба хептархије. За време освајања Енглеске, та германска племена делом су уништила келтске и романске староседеоце, делом их потиснула на север (Каледонија) и запад (Камбрија, Велс, Корнвол) или приморала да се преселе на континент (у Бретању), а остатак, углавном, претворила у робове.[4]
Англосаксонско друштво
Народ је био подељен у категорије (класе), које су се донекле разликовале од државе до државе. На врху друштвене пирамиде налазили су се чланови краљевске породице − етелинзи[а] (енгл.aethelings). Ниже од њих су били племићи - геситси (енгл.gesiths) и елдормани[б] (енгл.ealdorman). Припадници ове три категорије били су ратници, при чему су геситси и грофови вероватно били ратници у служби краља и етелинга.[2]
Први у категоријама које су обрађивале земљу били су обични слободњаци - хурли (енгл.churl). За њима су ишле различите категорије слободних сељака.[2]
Краљ и витан
Свака од англосаксонских краљевина имала је на челу краља и веће, или витан (енгл.Witan), у коме су се налазили најважнији племићи. Витан је бирао краља из редова етелинга, саветујући га у току владавине о свим важнијим питањима.[2]
Древно обичајно право спроводили су народни судови којима су председавали краљеви заступници из редова ратника. Сви слободни људи су учествовали у оваквим судовима, чија је одлука представљала вољу већине присутних. Краљ је, уз сагласност витана, могао да издаје декрете који су мењали или проширивали целину обичајног права.[2]
Напомене
^Англосаксонска реч aethelings може се привлижно превести као принчеви, кнежеви или краљевићи.
^Од ове титуле је касније настала енглеска реч за грофа − ерл.
Референце
^Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. В-Ђ. Београд: Народна књига : Политика. стр. 63—64. ISBN86-331-2112-3.
^ абвгдПеинтер, Сидни (1997). Историја средњег века. Београд: Цлио. стр. 96—97.
