Би-бап (енгл.bebop) је стил џез музике настао током раних четрдесетих као реакција против поплаве комерцијалне музике и популарних мелодија које су захватиле џез. Главни оснивачи су Дизи Гилеспи и Чарли Паркер. Би-бап је трансформисао џез, из музике за игру у модерну уметничку форму.[1]
Би-бап се развио како је млађа генерација џез музичара проширила креативне могућности џеза изван популарног, плесно оријентисаног свинг стила са новом „музиком музичара“ која није била у великој мери плесна и захтевала је пажљиво слушање.[2] Како би-бап није био намењен плесу, омогућио је музичарима да свирају у бржем темпу. Би-бап музичари су истраживали напредне хармоније, сложене синкопе, измењене акорде, продужене акорде, замене акорда, асиметрично фразирање и замршене мелодије. Би-бап групе су користиле ритам секције на начин који је проширио њихову улогу. Док је кључни ансамбл ере свинг музике био велики бенд од четрнаестак музичара који су свирали у стилу ансамбла, класична би-бап група је била мала комбинација која се састојала од саксофона (алт или тенор), трубе, клавира, гитаре, контрабас и бубњеви који свирају музику у којој је ансамбл имао помоћну улогу за солисте. Уместо да свирају јако аранжирану музику, би-бап музичари су обично свирали мелодију композиције (названу „глава“) уз пратњу ритам секције, након чега је следила деоница у којој је сваки од извођача импровизовао соло, а затим се враћао на мелодију на крају композиције.
Етимологија
Термин „би-бап” је изведен из бесмислених слогова (вокабала) који се користе у скат певању; први познати пример употребе „би-бапа” био је у „Four or Five Times” Макинијевим берачима памука, снимљеном 1928. године.[4] Поново се појављује у снимку из 1936. „I'se a Muggin'” Џека Тигардена.[4] Варијација, „ри-бап”, појављује се у неколико снимака из 1939. године.[4] Прво, познато штампано појављивање се такође догодило 1939. године, али је термин касније био мало коришћен све док се није применио на музику која је сада повезана са њим средином 1940-их.[4]Телонијус Манк тврди да је оригинални наслов „Би-Бап” за његову композицију „52nd Street Theme”, порекло имена би-бап.[5]
Неки истраживачи спекулишу да је то био термин који је користио Чарли Кристијан јер је звучао као нешто што је певушио док је свирао.[6]Дизи Гилеспи је изјавио да је публика сковала име након што га је чула како преноси тада безимене композиције својим играчима и штампа га је на крају прихватила, користећи га као званични израз: „Људи, када су хтели да траже те бројеве, а не знају име, тражили би би-бап."[7] Друга теорија је да су оно потиче од повика „Ариба! Ариба!” користиле латиноамеричке вође бендова тог периода да охрабре своје бендове.[8] Понекад су се термини „би-бап” и „ри-бап” користили наизменично. До 1945, употреба „би-бап”/„ри-бап” као бесмислених слогова била је широко распрострањена у Р&Б музици, на пример у „Hey! Ba-Ba-Re-Bop” Лајонела Хамптона. Би-бап музичар или бапер постао је уобичајени лик у шалама 1950-их, преклапајући се са битником.[9]
Карактеристике
Би-бап се од ранијих стилова џез музике разликује како по напуштању ритмичког континуитета тако и по проширењу хармонских основа. Сада ритам секција више не обезбеђује равномерно пулсирање тактних делова, а појављују се неуобичајене акцентуације да допуне и истакну мелодијске фразе. Рад бубњара претвара се у снажно наглашавање на добошу и бас-бубњу, док чинеле својим непрекидним металним звечањем повезују све одломке. Пијаниста свира синкопиране акорде ради подстицања инспирације солисте. Једино басиста и дање одржава темпо. Што се тиче гитаре, она нестаје из ритам секције. Импровизација више за основу нема мелодију, како је било у традиционалном џезу, већ се као основа користи хармонска структура, која је у би-бапу много комплекснија. Много се више користе дисонантни интервали, хроматске пролазнице, алтеровани акорди и акордске супституције.
^Randel, Don Michael (1996). „Adderley, Cannonball”. The Harvard Biographical Dictionary of Music. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. стр. 5. ISBN0-674-37299-9.
Berendt, Joachim E. The Jazz Book: From Ragtime to Fusion and Beyond. Trans. Bredigkeit, H. and B. with Dan Morgenstern. Westport, CT: Lawrence Hill & Co., 1975.
Kubik, Gerhard (22. 3. 2005). „Bebop: A Case in Point. The African Matrix in Jazz Harmonic Practices”. Black Music Research Journal.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Nairn, Charlie. 1975. Earl 'Fatha' Hines: 1 hour 'solo' documentary made in "Blues Alley" Jazz Club, Washington DC, for ATV, England, 1975: produced/directed by Charlie Nairn: original 16mm film plus out-takes of additional tunes from that film archived in British Film Institute Library at bfi.org.uk and itvstudios.com: DVD copies with Jean Gray Hargrove Music Library [who hold The Earl Hines Collection/Archive], University of California, Berkeley: also University of Chicago, Hogan Jazz Archive Tulane University New Orleans and Louis Armstrong House Museum Libraries.
Schuller, Gunther.. (1991). The Swing Era: The Development of Jazz, 1930–1945. Oxford University Press..
Warfield, Russell (5. 5. 2015). „The Epic”. drownedinsound.com. Архивирано из оригинала 12. 10. 2017. г. Приступљено 12. 10. 2017.CS1 одржавање: Формат датума (веза)