Батокљун

Батокљун
Батокљун крај хранилице
Оглашавање батокљуна (Словачка)
Научна класификација уреди
Домен: Eukaryota
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Aves
Ред: Passeriformes
Породица: Fringillidae
Род: Coccothraustes
Врста:
C. coccothraustes
Биномно име
Coccothraustes coccothraustes
Распрострањеност батокљуна
     лето     стално     зима
Синоними

Loxia coccothraustes Linnaeus, 1758

Батокљун (лат. Coccothraustes coccothraustes) врста је птице певачице из породице зеба, које имају изузетно велики кљун.[2] Познат је по имену трешњар, јер се верује да снажним кљуном може сломити коштицу трешње и јести њихов садржај.[3] Старогрчка реч coccothraustes која гради научни назив ове врсте је сложеница двеју речи. Реч kokkos што значи семе и речи thrauo што значи разбити.[4]

Храњење батокљуна, (2011)

Опис

Дужина тела од врха репа до врха кљуна је од 16 до 18 центиметара. Маса птице варира од 46 до 75 грама. Kрупна и лако препознатљива зеба. Карактеришу га: троугласт, снажан кљун, велика глава (због масивних виличних мишића) и кратак и дебео врат. Вилични мишићи батокљуна могу створити силу притиска преко 50 килограма. Доминантна обојеност птице је углавном риђкастосмеђа са црним, сивим и белим тоновима. Кљун је током лета сивкастоцрн са сивоплавом базом, док са доласком зиме постаје бледо смеђ до беж боје. Крила су плавоцрна са одсјајем. У лету се лако препозна по светлим, релативно великим пољима у крилима и кратком бело-обрубљеном репу. Црне спољне заставице секундарних летних пера су карактеристика за мужјака, док су иста код женке пепељастосмеђа.[5][6]

Таксономија

Батокљуна је описао и илустровао швајцарски природњак Kонрад Геснер у свом раду Historiae animalium из 1555.[7]Године 1758. Kарл фон Лине га је уврстио у 10. издање свог рада Systema Naturae под називом Loxia coccothraustes.[8][9]Француски зоолог Матирен Жак Брисон 1760. године га је преместио у засебни род Coccothraustes.[8][10][11] Молекуларне и филогенетичке студије су показале да је батокљун блиско сродан са врстама из родова Eophona, Hesperiphona и Mycerobas, док зебе са великим кљуновима родова Rhynchostruthus и Rhodospiza нису блиско сродне. Слична морфологија кљуна је резултат конвергенције узроковане сличним начином исхране.[12]

Распрострањење и станиште

Ареал распрострањења обухвата готово целу Европу, средњу и источну Азију и север Африке. Као избор станишта у коме се гнезди, преферира листопадне шуме храста и граба, па мешовите шуме. Поред природних шума, такође насељава и веће паркове, плантаже трешања и маслина. У сушним пределима ареала насељава степске шумарке и шикаре. У централној Европи је присутан до 1.300 метара надморске висине, док је на подручју Кавказа бележен и до 2.200 метара надморске висине.[13]

Биологија

Млади батокљун

Гнездећу сезону започиње с краја марта, па све до средине августа. Парови су моногамни и остају заједно неколико година. Повремено се гнезди у малим колонијама. Гнездо граде оба родитеља на висисни и до 14 метара. Број јаја у леглу се креће од три до пет, али може их бити и више у зависности од доступних извора хране. На јајима лежи женка од 11 до 13 дана, када се легу младунци о којима брину оба родитеља. Гнездо напуштају десетак дана након излегања, а потпуна независни постају тек након месец дана. Исхрана се углавном састоји од семења и пупољака дрвећа и грмља. Док су мали, птићи неретко бивају храњени и малим бескичмењацима. Храну сакупља са свих нивоа дрвећа и са земље.[13] Док пије и једе батокљун је прилично агресиван према јединкама других врста птица. Често се храни у групама, нарочито зими. Неретко једе коштице трешње, шљиве, трњине, маслине, ораха и лешника чијим се садржајем храни дробећи их снажним кљуном.[14]

Угроженост

По батокљуна не постоје значајне претње. У неким деловима Европе је чак и проширио ареал. Пад бројности у неким државама је узрокован сечом листопадних шума и крчењем старих воћњака.[13]

Батокљун у Србији

Гнезди се у свим регионима Србије, осим у обешумљеним, пољопривредним деловима Војводине. Равномерно је распрострањен у побрђу и брдским пределима, док одсуствује у планинским четинарским шумама. Најбројнији је у храстовим шумама и мозаичним пределима са воћњацима и забранима, а зими се може видети и у насељима. Углавном је станарица, а у периоду сеобе и зимовања окупља се у мања јата. [15] Популација се сматра стабилном и процењује се да се у држави гнезди између 41 000 и 54 000 парова.[16]На територији Специјалног резервата природе, Засавица" је забележено 260 територија ове врсте, релативно равномерно распоређених у заштићеном подручју. Насељава све типове шумских станишта, а најређи је у презрелим плантажама клонских топола.[17]

Референце

  1. ^ BirdLife International (2017). „Coccothraustes coccothraustes (amended version of 2016 assessment)”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2020.1. International Union for Conservation of Nature. Приступљено 24. 4. 2020. 
  2. ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 165. ISBN 86-331-2075-5. 
  3. ^ „Batokljun - trešnjar”. Архивирано из оригинала 05. 04. 2018. г. Приступљено 04. 04. 2018. 
  4. ^ Jobling, James A (2010). The Helm Dictionary of Scientific Bird Names. London: Christopher Helm. ISBN 978-1-4081-2501-4. 
  5. ^ Svensson, Lars (2010). Collins Bird Guide: The Most Complete Guide to the Birds of Britain and Europe (2 изд.). Harper Collins. ISBN 978-0-00-726814-6. 
  6. ^ „Hawfinch (Coccothraustes coccothraustes)”. hbw.com. 
  7. ^ Gesner, Conrad (1555). Historiæ animalium liber III qui est de auium natura. Adiecti sunt ab initio indices alphabetici decem super nominibus auium in totidem linguis diuersis: & ante illos enumeratio auium eo ordiné quo in hoc volumine continentur (на језику: латински). Zurich: Froschauer. стр. 264—265. 
  8. ^ а б Paynter, Raymond A. Jnr., ур. (1968). Check-list of birds of the world, Volume 14. Cambridge, Massachusetts: Museum of Comparative Zoology. стр. 299—300. Архивирано из оригинала 12. 10. 2018. г. Приступљено 04. 04. 2018. 
  9. ^ Linnaeus, C. (1758). Systema Naturæ per regna tria naturae, secundum classes, ordines, genera, species, cum characteribus, differentiis, synonymis, locis, Volume 1 (на језику: латински) (10th изд.). Holmiae:Laurentii Salvii. стр. 171. Архивирано из оригинала 01. 12. 2017. г. Приступљено 04. 04. 2018. 
  10. ^ Brisson, Mathurin Jacques (1760). Ornithologie, Volume 1 (на језику: француски). Paris: Chez C.J.-B. Bauche. стр. 36. Архивирано из оригинала 04. 11. 2017. г. Приступљено 04. 04. 2018. 
  11. ^ Brisson, Mathurin Jacques (1760). Ornithologie, Volume 3 (на језику: француски). Paris: Chez C.J.-B. Bauche. стр. 218. Архивирано из оригинала 12. 10. 2018. г. Приступљено 04. 04. 2018. 
  12. ^ Zuccon, Dario; Prŷs-Jones, Robert; Rasmussen, Pamela C.; Ericson, Per G.P. (2012). „The phylogenetic relationships and generic limits of finches (Fringillidae)” (PDF). Molecular Phylogenetics and Evolution. 62 (2): 581—596. PMID 22023825. doi:10.1016/j.ympev.2011.10.002. Архивирано из оригинала (PDF) 26. 09. 2018. г. Приступљено 04. 04. 2018. 
  13. ^ а б в „Hawfinch (Coccothraustes coccothraustes)”. datazone.birdlife.org. 
  14. ^ „Batokljun”. Архивирано из оригинала 01. 04. 2018. г. Приступљено 31. 03. 2018. 
  15. ^ Шћибан, М., Рајковић, Д., Радишић, Д., Васић, В. и Пантовић, У. (2015):Птице Србије — критички списак врста. Покрајински завод за заштиту природе и Друштво за заштиту и проучавање птица Србије, Нови Сад.
  16. ^ Пузовић, С., Радишић, Д., Ружић, М., Рајковић, Д., Радаковић, М., Пантовић, У., Јанковић, М., Стојнић, Н., Шћибан, М., Туцаков, М., Гергељ, Ј., Секулић, Г., Агоштон, А., & Раковић, М. 2015. Птице Србије: процена величина популација и трендова гнездарица 2008-2013. Друштво за заштиту и проучавање птица Србије и Природно-математички факултет, Департман за биологију и екологију, Универзитет у Новом Саду, Нови Сад.
  17. ^ Шћибан, М. (2017): Атлас птица гнездарица Засавице. Покрет горана Сремске Митровице, Сремска Митровица

Литература

  • Svensson, Lars (2010). Collins Bird Guide: The Most Complete Guide to the Birds of Britain and Europe (2 изд.). Harper Collins. ISBN 978-0-00-726814-6. 
  • Jobling, James A. (2010). The Helm Dictionary of Scientific Bird Names. London: Christopher Helm. стр. 108, 170. ISBN 978-1-4081-2501-4. 
  • Шћибан, Марко; Рајковић, Драженко; Радишић, Димитрије; Васић, Воислав; Пантовић, Урош (2015). Птице Србије - критички списак врста (прво изд.). Нови Сад: Покрајински завод за заштиту природе и Друштво за заштиту и проучавање птица Србије. стр. 106. 
  • Пузовић, Слободан; Радишић, Димитрије; Ружић, Милан; Рајковић, Драженко; Радаковић, Милош; Пантовић, Урош; Јанковић, Марко; Стојнић, Никола; Шћибан, Марко; Туцаков, Марко; Гергељ, Јожеф; Секулић, Горан; Агоштон, Атила; Раковић, Марко (2015). Птице Србије: процена величина популација и трендова гнездарица 2008-2013 (прво изд.). Нови Сад: Друштво за заштиту и проучавање птица Србије и Природно-математички факултет, Департман за биологију и екологију, Универзитет у Новом Саду. ISBN 978-86-80728-00-1. 
  • Шћибан, Марко (2017). Атлас птица гнездарица Засавице (прво изд.). Сремска Митровица: Покрет горана Сремске Митровице. стр. 89. ISBN 978-86-81024-02-7. 
  • Gesner, Conrad (1555). Historiæ animalium liber III qui est de auium natura. Adiecti sunt ab initio indices alphabetici decem super nominibus auium in totidem linguis diuersis: & ante illos enumeratio auium eo ordiné quo in hoc volumine continentur (на језику: латински). Zurich: Froschauer. стр. 264—265. 
  • Cramp, Stanley; Perrins, C.M., ур. (1994). Handbook of birds of Europe the Middle East and North Africa: Birds of the Western Palearctic, Volume 8: Crows to Finches. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-854679-5. 
  • Newton, Ian (1972). Finches. The New Naturalist, Volume 55. London: Collins. ISBN 978-0-00-213065-3. 
  • Snow, D.W.; Perrins, C.M., ур. (1998). The birds of the Western Palearctic, Concise Edition, Volume 2: Passerines. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-850188-6. 

Спољашње везе

Батокљун на Викимедијиној остави.
Викиврсте имају више информација о чланку Батокљун.