Афрички национални савез Зимбабвеа – Патриотски фронт

Афрички национални савез Зимбабвеа — Патриотски фронт
Zimbabwe African National Union – Patriotic Front
ВођаЕмерсон Мнангагва
ОснивачиРоберт Мугабе и Јошо Нкомо
Основана22. децембар 1987
ПретходникЗАНУ, ЗАПУ
СедиштеХараре
 Зимбабве
ИдеологијаАнтиимперијализам,
Афрички социјализам,
Левичарски национализам,
Пан Африканизам.
(пре марксизам-лењинизам)
Политичка позицијалеви центар
Боје       
Скупштина Зимбабвеа
136 / 270
Сенат
34 / 80
Веб-сајт
http://www.zanupf.org.zw/

Афрички национални савез Зимбабвеа – Патриотски фронт (енгл. Zimbabwe African National Union - Patriotic Front, шона: Sangano reZimbabwe reKubatanidzwa kweVana veAfrica – Bato rePatriotic), познатија по скраћеници ЗАНУ–ПФ је политичка партија која је на власти у Зимбабвеу, земљи на југу Африке, од ослобођења земље од колонијалне власти 1980. године. Партију је годинама водио Роберт Мугабе, прво као премијер независног Зимбабвеа до 1987. године, а затим и као председник након уједињења са главним ривалом Афричким народним савезом Зимбабвеа ЗАПУ. Мугабе је уклоњен са власти 2017. године када је престао бити и лидер ЗАНУ-а.

Савез су 1967. године основали неки од лидера ослободилачког покрета Зимбабвеа који су били незадовољни дотадашњом политиком ЗАПУ-а. У периоду ослободилачког рата војно крило ЗАНУ-а постало је уз војно крило ЗАПУ-а једно од два водећа покрета оружаног отпора у земљи. 1976. године два су покрета оформила номинално уједињени Патриотски фронт који је на власт дошао падом међународно непризнатог родезијског режима колонијалне власти белачке мањине. У том је периоду ЗАНУ показивала комунистичке симпатије и оријентацију, али је насупрот покрету ЗАПУ кога је подржавао Совјетски Савез, ЗАНУ сарађивао и примао подршку од Кине и неких других земаља укључујући СФР Југославију.

ЗАНУ је на изборима 2008. године по први пут изгубио апсолутну већину у Парламенту Зимбабвеа па је био приморан на стварање нестабилне коалиционе владе са Покретом за демократске промене – Цвангираи (МДЦ). Та је коалиција ипак потрајала до 2013. године када је ЗАНУ поново освојио двотрећинску већину у парламенту. Партија је уз одређене губитке задржала ту већину и на изборима 2018. године. 19. новембра 2017. године, након државног удара, ЗАНУ-ПФ је сменио Роберта Мугабеа са чела партије а на његово је место дошао његов дотадашњи заменик Емерсон Мнангагва.

Историја

Главни чланак: Афрички национални савез Зимбабвеа

Период пре оснивања ЗАНУ-а (1955–1963)

Прва милитантна афричка националистичка организација у Јужној Родезији коју су основали Џејмс Чикерема, Дундудзу Чисиза, Џорџ Њандоро и Едсон Ситхоле била је Градска омладинска лига (City Youth League CYL) која је у августу 1955. године основана у Солсберију (данашњи Хараре).[1][2][3][4] 12. септембра 1957. CYL је уједињена са много раније основаним али углавном неактивним огранком Афричког националног конгреса (АНЦ) у Јужној Родезији чиме је настао Јужнородезијски афрички национални конгрес (СРАНЦ).[3][4][5][6] Нова организација усвојила је основне постулате CYL као и залагање за начело „један човек, један глас” те је као свог председника изабрала Џошуу Нкома.[4][5] СРАНЦ који се залагао за пренос политичке власти на обесправљену црначку већину стекао је широку подршку у целој земљи, али су му у фебруару 1959. године јужнородезијске власти забраниле даљњи рад.[3][4][5] Као одговор, 1. јануара 1960. године основана је Национална демократска партија (НДП).[3][4][5][7] НДП се залагао за сличне циљеве па је и њој рад забрањен у децембру 1961. године.[3][4][5][7] Истог је месеца Нкомо основао Афрички народни савез Зимбабвеа (ЗАПУ) као организацију са истим циљевима и тактикама као и претходно забрањене организације.[3][4] У септембру 1962. године, у контексту растућег незадовољства и немира у великим градовима, ЗАПУ је забрањен а његови су лидери приведени.[3][4][8] Донет је и колонијални Закон против незаконитог организовања са намером да се спречи даљње покушаје обнове рада ЗАПУ-а под различитим називом.[3]

Оснивање (1963)

Африčka црначка националистичка политика у Рођезији у шездесетим годинама двадесетог века била је обележена унутарњим ривалствима и неслогом око питања стратегије.[8][9] Поделе су изашле на видело у априлу 1963. године када је Нкомо сазвао скуп партијског вођства у Дар ес Саламу где је отишао након што је рад ЗАПУ-а забрањен 1962. године.[4][8][10] Главне критике које је Нкомо том приликом примио биле су усмерене на његову иницијалну подршку јужнородецијском уставу из 1961. (коју је касније повукао), његова бројна и скупа путовања по иностранству у којима је тражио подршку за покрет ослобођења као и грешке у настојањима да се у Танганици формира влада у прогонству.[4][11] Према Нкомоу, он је и пре састанка примио сагласност за формирање владе у прогонству, али је до доласка остатка политичког вођства ЗАПУ-а у Дар ес Салам променио мишљење о тој идеји.[11] По присећањима других учесника подела се састојала у томе што је Нкомо желео покрет обновити и водити изван саме Рођезије, док су га остали, укључујући Еноха Думбушена и Ндабанингију Ситолеа притискали на унутарњу борбу и повратак у Рођезију.[4][8] Председник Танганике Јулиус Нјерере рекао је окупљеном вођству како нити он нити иједан други афрички шеф државе или владе не подржава идеју владе у прогонству и како победа може да буде постигнута једино у самој Рођезији.[4]

Нкомо се у Солсбери вратио 2. јула 1963. године након чега је већина партијског вођства која је остала у Дар ес Саламу гласовала да га се уклони са челног места партије.[4][8] Као одговор на то, Нкомо је суспендовао већи број чланова које је означио као побуњенике међу којима су били и Ситоле и Роберт Мугабе. У немогућности да однесу превагу над Нкомом, његови су опоненти одлучили оформити властиту организацију. 8. августа 1963. године Ситоле, Херберт Читепо, Леополд Такавира, Едгар Текере, Хенри Хамадзирипи и Мукудзеј Мидзи окупили су се у Хајфилду у дому Еноса Нкале где су основали Африčki национални савез Зимбабвеа ЗАНУ.[8][11][12][13]

Као одговор на формирање нове партије ЗАНУ, Нкомо је сазвао масовни скуп на међурасној задрузи Cold Comfort Farm у близини Солсберија 10. августа 1963. године где је основана нова организација названа Народни савет чувара (People's Caretaker Council - PCP) које је функционисало као замена за забрањени ЗАПУ.[4][8][14] Како би покушао да спречи раст нове партије ЗАНУ, Нкомо је предузео кораке према консолидацији свог положаја у широким масама где је постојећу централизовану структуру своје партије заменио са већим бројем мањих локалних пододбора. При расколу ЗАПУ–ЗАНУ највећи део Нкомових дугогодишњих савезника из времена оснивања СРАНЦ-а остали су уз ЗАПУ док су се млађи националистички вође који су се профилисали у шездесетим годинама у већем броју определили за ЗАНУ.[10][15]

Ситоле је одржао прву медијску конференцију нове партије 22. августа 1963. године на којој је рекао како ће када партија дође на власт уклонити Закон о расподели земље.[15] Укинуће и Закон о господарењу земљом и заменити оба са новим законом о прерасподели.[15] Уз најаву аграрне реформе, Ситоле је истакао посвећеност „Повељи о правима која би била уграђена у устав, гарантујући права и слободу сваког грађанина”.[15] Ситоле је рекао новинарима да је ЗАНУ нерасистичка и да ће прихватити људе који деле заједничку судбину и посвећеност демократском управљању од стране већине, без обзира на расу, боју коже, веру или племе.[15] Платформа ЗАНУ-а брзо је постала популарна у медијима и истицала се у контрасту са ЗАПУ-ом, који није јавно износио свеобухватну платформу.[15] ЗАПУ је одговорио нападом на карактер и идеолошку веродостојност лидера ЗАНУ-а.[15]

Готово одмах након раскола, у градским подручјима широм земље избили су насилни сукоби између присталица супарничких партија.[4][8][15] На једном састанку ЗАНУ-а у августу 1963. у Хајфилду, 200 присталица требало је заштиту родецијске полиције како би одржали догађај, док је мноштво про-Нкомових присталица од хиљаду људи претило смрћу „издајицама”, чекало их напољу и каменовало аутомобиле вођа ЗАНУ-а, Ситолеа и Натана Шамуујариреа, док су одлазили.[15] Нкомова подршка била је још снажнија у афричким четвртима Харареа и Муфакосеа.[15] Дан након састанка, Ситоле је признао погрешну процену Нкомове масовне подршке.[15] У Булавају су две куће биле бомбардоване молотовљевим коктелима, а 17. августа тројица полицајаца озлеђена су у сукобу с гомилом Нкомових присталица која је бацала камење.[16] До 14. августа, и Ситоле и Нкомо позивали су на крај насиља путем афричке штампе, али то није имало великог учинка.[15] Нкомо је за насиље окривио присталице ЗАНУ-а, тврдећи да су се његови следбеници користили самоодбраном против групе гладне моћи која није успела придобити подршку јавности.[15] Ситоле је такође тврдио да његови присталице нису били иницијатори, рекавши да има добро дисциплиноване функционере који могу да контролишу младе.[15]

Упркос почетном отпору, ЗАНУ је стекао следбенике, посебно снажну подршку у источним окрузија око Форт Викторије и Умталија.[10] У међувремену, ЗАПУ је задржао предност у Булавају и Матабелеленду, као и у главном граду Салисберију и око њега.[3][10] Иако вође ниједне партије нису припадали искључиво једној етничкој групи, подела је имала и етничку компоненту, са већом подршком ЗАПУ-а међу Ндебелеима и ЗАНУ-а међу Шонама.[3][10][17] У поређењу са ЗАПУ-ом, ЗАНУ се брендирао као партија која заузима конфронтацијски приступ према владавини беле мањине, док је Нкомо приказиван као слаб, неодлучан и недовољно револуционаран.[17][18] Поруке ЗАНУ-а умањивале су важност етничке припадности као фактора у поделама унутар националистичког покрета, наглашавајући стратешке и идеолошке разлике.[18] Насупрот томе, Нкомо је у својој аутобиографији навео племенске разлике као главни узрок раскола између ЗАПУ-а и ЗАНУ-а.[18]

Родезијски грађански рат и оснивање Патриотског фронта (1964–1980)

ЗАНУ је први конгрес одржао у предграђу Мкоба у Гвелу од 21. до 23. маја 1964. године.[17][19][20][21] Ндабаниги Ситхоле је изабран за првог председника партије, Леополд Такавија за потпредседника, Роберт Мугабе за генералног секретара, Херберт Читепо за националног председника, а Енос Нкала за благајника.[13][19][20] У свом председничком говору, Ситхоле је рекао како ЗАНУ заступа демократију, социјализам, национализам, правило један човек један глас, слободу, пан-африканизам, непристрасност и републиканизам.[17]

Патриотски фронт (ПФ) формиран је као политички и војни савез између ЗАПУ-а и ЗАНУ-а током рата против владавине беле мањине у Родезији. ПФ је укључивао ЗАПУ, ког је подржавао Совјетски Савез, а водио га је Јошуа Нкомо, те је деловао углавном из Замбије, док је ЗАНУ, који је подржавала Кина, водио Роберт Мугабе и деловао углавном из суседног Мозамбика. Обе покрета придонела су коначној поеди и ослобођењу земље својим војним снагама. Војно крило ЗАПУ-а било је познато као Зимбабвеанска народна револуционарна војска, док су ЗАНУ-ови герилци били познати као Афричка народноослободилачка војска Зимбабвеа. Циљ ПФ-а био је свргнути владу беле мањине, коју је предводио премијер Иан Смит, путем политичког притиска и војне силе.[22]

Период након независности

Заједнички циљ партија у Патриотском фронту постигнут је 1980. године, након потписивања Споразума из Ланкастер Хауса у децембру 1979. године који је омогућио транзицију у међународно признату независност на начелу већинске црначке власти након поновног кратког увођења колонијалне власти Уједињеног Краљевства уместо непризнатог родезијског режима. Током кампање за опште изборе 1980. године, странке у оквиру Патриотског фронта такмичиле су се засебно као ЗАНУ–ПФ и ПФ–ЗАПУ. На изборима са општим правом гласа убедљиво и делом неочекивано победио је Мугабе и ЗАНУ–ПФ, док су Нкомо и његов ПФ–ЗАПУ задржали упориште у покрајинама у регији Матабелеланд.[22] У децембру 1981., агенти које је послао апартхејдски режим Јужноафричке Републике бомбардовали су централну канцеларију партије, замало убивши многе високе вође ЗАНУ–ПФ-а, укључујући Роберта Мугабеа.[23] У децембру 1987., након пет година грађанског рата ниског интензитета, опозициона ЗАПУ, под вођством Нкомеа, присаједињена је партији ЗАНУ кроз Споразум о јединству, чиме је формиран савремени ЗАНУ–ПФ.[24]

На председничким изборима 1990. године , Мугабе је освојио 83% гласова, наспрам кандидата Уједињеног покрета Зимбабвеа (МУЗ). На парламентарним изборима исте године, ЗАНУ-ПФ је освојио 80% гласова, односно 117 од 120 места у парламенту, МУЗ 2, а ЗАНУ-Ндонга 1 место. На изборима 1995. године, ЗАНУ-ПФ је освојио 81,3%, ЗАНУ-Ндонго 6,9%, а Форум партије Зимбабвеа 5,9% гласова. На председничким изборима 1996. победио је Мугабе, освојивши 92% гласова.

Недавно деловање

На парламентарним изборима 2000. године, ЗАНУ-ПФ освојио је 48,6% гласова, односно 62 од 120 посланичких места. Најјача опозициона партија, Покрет за демократске промене (МДЦ) освојила је 47% гласова, односно 57 посланичких места.

На председничким изборима 2002, Мугабе је победио са 56% освојених гласова. Кандидат МДЦ-а освојио је 42%, а ЗАНУ-Ндонго 1% гласова. На парламентарним изборима 2005. године, ЗАНУ-ПФ освојио је 59,6% гласова, односно 78 од 150 посланичких места.[25]

На парламентарним изборима одржанима 2008. године, ЗАНУ-ПФ је по први пут изгубио већину у парламенту, освојивши 94 од 210 мандата.[26] Покрет за демократске промене, који предводе Морган Цвангирај и Артур Мутамбара, освојио је укупно 51,6% гласова и добио 110 од 210 мандата. У Сенату су МДЦ и ЗАНУ-ПФ добили по 30 места свака.

На председничким изборима 2008, Морган Цвангирај је освојио 47,9% гласова, наспрам 43,2% Мугабеових. Други изборни круг био је обележен чиновима насиља над члановима МДЦ-а. Цвангирај је одустао од кандидовања у другом кругу, оценивши тренутну политичку климу неповољном за било какве поштене изборе. Мугабе је у другом изборном кругу освојио 85% гласова.

Дугогодишњи лидер странке Роберт Мугабе смењен је 19. октобра 2017. након тридесет година функције председника странке, пет дана после државног удара у Зимбабвеу.

Након избора 2017 године, на место председника долази дугогодишњи члан странке и ревулиционар у рату за независност Родезије Емерсон Мнангагва.

42-годишњи лидер странке Роберт Мугабе, умро је 6. септембра 2019, у 95 години.

На општим изборима 23. августа 2023 странка осваја 136 од 270 места у парламенту, а Емерсон Мнангагва добија 52% на председничким изборима, скоро исти проценат гласова као и 2017 године.

Види још

Извори

  1. ^ Raftopoulos, Brian (март 1995). „Nationalism and Labour in Salisbury 1953–1965”. Journal of Southern African Studies. 21 (1): 79—93. JSTOR 2637332. doi:10.1080/03057079508708434. 
  2. ^ Mlambo, Alois S. (2014). A History of Zimbabwe (на језику: енглески). Cambridge: Cambridge University Press. стр. 145. ISBN 978-1-107-02170-9. 
  3. ^ а б в г д ђ е ж з и Goldstone, Jack A.; Gurr, Ted Robert; Moshiri, Farrokh, ур. (1991). Revolutions of the Late Twentieth Century (на језику: енглески). Boulder, Colorado: Westview Press. ISBN 9781000310078. 
  4. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м Cary, Robert; Mitchell, Diana, ур. (1977). „Joshua Nkomo”. African Nationalist Leaders in Rhodesia: Who's Who (на језику: енглески). Bulawayo: Books of Rhodesia. 
  5. ^ а б в г д Musarurwa, W. D. (1977). „African Nationalism in Rhodesia”. Ур.: Cary, Robert; Mitchell, Diana. African Nationalist Leaders in Rhodesia: Who's Who (на језику: енглески). Bulawayo: Books of Rhodesia. 
  6. ^ Kornegay Jr., Francis A. (1969). „Zimbabwe Nationalism in Southern Rhodesia”. A Current Bibliography on African Affairs. 2 (2): 5—11. S2CID 155605343. doi:10.1177/001132556900200202 — преко SAGE. 
  7. ^ а б „Rhodesia Enjoins Africans' Party; National Democratic Heads Arrested—Violence Flares”. The New York Times. 1961-12-10. стр. 2. Приступљено 2023-01-07. 
  8. ^ а б в г д ђ е ж Cary, Robert; Mitchell, Diana, ур. (1977). „The Rev. Ndabaningi Sithole”. African Nationalist Leaders in Rhodesia: Who's Who (на језику: енглески). Bulawayo: Books of Rhodesia. 
  9. ^ Uys, Stanley (2000-12-14). „The Rev Ndabaningi Sithole”. The Guardian. Приступљено 2023-01-08. 
  10. ^ а б в г д Morris-Jones, W. H., ур. (1980). From Rhodesia to Zimbabwe: Behind and Beyond Lancaster House (на језику: енглески). London: Frank Cass & Co. стр. 98. ISBN 978-1-317-76100-6. 
  11. ^ а б в Scarnecchia, Timothy Lewis (2021). Race and Diplomacy in Zimbabwe: The Cold War and Decolonization, 1960–1984 (на језику: енглески). Cambridge: Cambridge University Press. стр. 25—28. ISBN 978-1-316-51179-4. 
  12. ^ Msipa, Cephas G. (2015). In Pursuit of Freedom and Justice: A Memoir (на језику: енглески). Harare: Weaver Press. стр. 34. ISBN 978-1-77922-381-4. 
  13. ^ а б Cary, Robert; Mitchell, Diana, ур. (1977). „Enos Mzombi Nkala”. African Nationalist Leaders in Rhodesia: Who's Who (на језику: енглески). Bulawayo: Books of Rhodesia. 
  14. ^ Sithole, Masipula (1999). Zimbabwe: Struggles Within the Struggle, 1957–1980 (на језику: енглески). Harare: Rujeko Publishers. стр. 17. ISBN 978-0-7974-1935-3. 
  15. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ Scarnecchia, Timothy (2008). The Urban Roots of Democracy and Political Violence in Zimbabwe: Harare and Highfield, 1940–1964 (на језику: енглески). Rochester, New York: University of Rochester Press. стр. 134—137. ISBN 978-1-58046-281-5. 
  16. ^ „Political Violence Breaks Calm in Southern Rhodesia”. The New York Times. 1963-08-19. стр. 2. Приступљено 2023-01-08. 
  17. ^ а б в г Ndlovu-Gatsheni, Sabelo J. (2013). Coloniality of Power in Postcolonial Africa: Myths of Decolonization (на језику: енглески). Dakar: CODESRIA. стр. 207. ISBN 978-2-86978-578-6. 
  18. ^ а б в Ndlovu-Gatsheni, Sabelo J., ур. (2017). Joshua Mqabuko Nkomo of Zimbabwe: Politics, Power, and Memory (на језику: енглески). London: Palgrave Macmillan. стр. 18. ISBN 978-3-319-60555-5. 
  19. ^ а б „Rhodesia ZANU Congress”. AP Television. 1964-05-21. Приступљено 2023-01-08. 
  20. ^ а б „President Mnangangwa's early days, political career”. The Sunday News (на језику: енглески). 2017-11-26. Приступљено 2018-07-09. 
  21. ^ Ranger, Terence (1997). „Violence Variously Remembered: The Killing of Pieter Oberholzer in July 1964”. History in Africa. 24: 273—286. JSTOR 3172030. S2CID 159673826. doi:10.2307/3172030. 
  22. ^ а б Martin, D; Johnson, P. (1981). The Struggle for Zimbabwe. Faber & Faber. стр. 400.  Непознати параметар |name-list-style= игнорисан (помоћ)
  23. ^ Karekwaivanane, George Hamandishe (2017-11-30). The Struggle over State Power in Zimbabwe: Law and Politics since 1950 (на језику: енглески). Cambridge University Press. стр. 192. ISBN 9781108117692. 
  24. ^ „Zimbabwe - political party flags”. www.fotw.info. 
  25. ^ Mugabe's party sweeps to victory. BBC News.
  26. ^ „Mugabe's Zanu-PF loses majority”. BBC News. 3. 4. 2008.