Реч артикулација (фр. и енгл.articulation) потиче из латинског језика и значи јасно, разговетно. У музици артикулација[3] значи начини на које се изводетонови при певању или свирању музичког инструмента. Артикулација[4] у музици помаже да се богатије, јасније, разговетније и прецизније музички изразимо.
Западна музика има скуп традиционалних артикулација које су стандардизоване у 19. веку[5] и остају у широкој употреби.[1] Међутим, композитори нису ограничени на ово и могу да измисле нове артикулације како дело захтева.[6] Када пишу електронску и компјутерску музику, композитори могу дизајнирати артикулације из темеља.[7]
Поред следећења упутстава композитора, извођачи бирају како да артикулишу догађаје у партитури самостално, у складу са њиховом интерпретацијом. Све до 17. века ретко су се артикулације означавале у партитури, а чак и током барока биле су неуобичајене осим украса, остављајући их на вољу извођача и мерила тог времена. Чак и током класичног периода, тумачење знакова артикулације варирало је много шире него данас.[8] Артикулације су сада постале чвршће стандардизоване, али извођачи и даље морају да узму у обзир моду свог времена, методе свирања који су били актуелни у време када је дело које изводе написано, контекст њиховог извођења, стил музике и свој сопствени укус и анализу када одлучују како да артикулишу догађаје у партитури.[9]
Типови артикулација
Постоји много типова артикулације, од којих свака има другачији утицај на то како се нота свира. У музичким нотним ознакама артикулације укључују лигу, фразу, стакато, стакатисимо, акценат, сфорзандо, ринфорзандо и легато. Различити симбол, постављен изнад или испод ноте (у зависности од њеног положаја), представља сваку артикулацију.
Основне артикулације
Шта значи
Како се пише и како се изводи
Како звучи
Деташе — (фр. détaché)
одвојено
Написане ноте изводе се сливено, са што мање прекида између тонова.
Тачка и лук изнад или испод нотне главе упућује на то да те тонове треба нешто скратити (тј. дуже од стаката, краће од деташеа). Ово приказује нотни пример испод:
Увертира на Хебридима, уводна темаУвертира на Хебридима, уводна тема
Ова идеја се касније поново појављује у свираном стакату док га Менделсон развија преко оркестарске текстуре.
Тематски развој у увертири Хебрида, са стакато артикулацијомТематски развој у увертири Хебрида, са стакато артикулацијом
Сложене артикулације
Повремено се артикулације могу комбиновати да би се створили стилски или технички исправни звукови. На пример, када се стакато ознаке комбинују са лигом, резултат је портато, такође познат као артикулисани легато.[12][13][14] Ознаке тенуто се називају (за жице на гудалу) кукастим луковима. Овај назив се такође ређе примењује на стакато ознаке или мартелато (мартеле).
Апагадос
Апагадос (од шпанског глагола apagar, „утишати“) се односи на ноте које се свирају пригушено, без одржавања. Термин је написан изнад или испод нота са тачкастом или испрекиданом линијом повученом до краја групе нота које треба да се одсвирају пригушене. Техника је углавном написана за гудалске или окидачке инструменте. Модернисти називају 'апогадо' (мало другачији правопис) као „неми длан“. На гитари музичар дланом пригушује жице и окида палцем. Строго говорећи, термин пригушен је тачан за овај ефекат у музици; пошто пригушити значи ућутати. Илустрација апагадоса може се наћи у делу композитора за шпанску гитару, Херарда де Алтона.[15]
^Anon. 2001. "Portato". The New Grove Dictionary of Music and Musicians, second edition, edited by Stanley Sadie and John Tyrrell. London: Macmillan Publishers.
^Walls, Peter. 2001. "Bow, §II, 3. Bowstrokes after c1780, (iii) Portato (It.; Fr. notes portées, louré)". The New Grove Dictionary of Music and Musicians, second edition, edited by Stanley Sadie and John Tyrrell. London: Macmillan Publishers.
Beck, Stephen David (2000). „Designing Acoustically Viable Instruments in Csound”. Ур.: Boulanger, Richard. The Csound Book. MIT Press. ISBN0-262-52261-6.
Cooper, Helen (1985). Basic Guide to How to Read Music. ISBN0-399-51122-9.
Greene, Margaret; Lesley Mathieson (2001). The Voice and its Disorders. John Wiley & Sons; 6th Edition. ISBN978-1-86156-196-1.
Edmondson, Jerold A.; John H. Esling (2005). „The valves of the throat and their functioning in tone, vocal register, and stress: laryngoscopic case studies”. Phonology. Cambridge University Press. 23 (2): 157—191. S2CID62531440. doi:10.1017/S095267570600087X.
Baumbach, E. J. M (1987). Analytical Tsonga Grammar. Pretoria: University of South Africa.
Doke, Clement M (1926). The Phonetics of the Zulu Language. Bantu Studies. Johannesburg: Wiwatersrand University Press.
Fujimura, Osamu (1961). „Bilabial stop and nasal consonants: A motion picture study and its acoustical implications”. Journal of Speech and Hearing Research. 4 (3): 233—47. PMID13702471. doi:10.1044/jshr.0403.233.
Guthrie, Malcolm (1948). The classification of the Bantu languages. London: Oxford University Press.
Ladefoged, Peter; Maddieson, Ian (1996). The Sounds of the World's Languages. Oxford: Blackwell. ISBN978-0-631-19815-4.
Lodge, Ken (2009). A Critical Introduction to Phonetics. New York: Continuum International Publishing Group. ISBN978-0-8264-8873-2.
Maddieson, Ian (1993). „Investigating Ewe articulations with electromagnetic articulography”. Forschungberichte des Intituts für Phonetik und Sprachliche Kommunikation der Universität München. 31: 181—214.
