За разлику од осталих врста чигри, више воли боравити уз језера и реке, па ни у унутрашњој Европи није ретка. На Елби, на пример, живи у великом броју. У Европи се појављује крајем априла или почетком маја а већ у јулу или почетком августа поново креће на пут.
Исхрана:
Храни се малим рибама, жабама и пуноглавцима, а једе и црве, грчице и одрасле инсекте. Водене животиње хвата тако што се стрмоглављује у воду.
Гнежђење
Гнезилишта поларне чигре су ниска острва и спрудови чије је дно шљунковито а не песковито. Чигра овде утисне мало удубљење у дубину у тло или користи већ готово удубљење да у њега смести гнездо. На водама у унутрашњости поларна чигра ретко ствара велика насеља, а на морској обали се често стотине птица удружују за заједничко гнежђење.
Понашање
Поларна чигра дугачка је 38cm и позната по томе што у сеоби прелази далеко веће удаљености од било које друге селице. Ова птица се два пута годишње сели из субарктичких вода у субантарктичке и назад те је због тога зову и „птица са два лета”. Сматра се да због својих селидби ужива више сунчеве светлости од било којег живог створа на Земљи.
Врста је потенцијално угрожена климатским променама, јер има географски ограничену дистрибуцију. У многим деловима Скандинавије, пад популације у прошлости су изазвала прикупљања јаја од стране људи, али је ова појава у последњих неколико година опала и омогућено је популацији да се опорави. У Северној Британији, због недостатка залиха пешчане јегуље којом се хране, дошло је до пада популације. У Свалбарду је популација постала рањива због присуства нафте и уља, нарочито у периоду након размножавања. Загађење је вероватно главни угрожавајући фактор, а једрење и друге активности повећавају узнемиравање ове врсте птица.[3]
Стање популације
Глобална популација се процењује на > 2.000.000 јединки. Европска популација се процењује на 564.000-906.000 парова, што је једнако 1.130.000-1.810.000 одраслих јединки. Популација у Русији се процењује на 10.000-100.000 парова и 1.000-10.000 јединки у миграцијама. Укупна популација се смањује, док се у Европи процењује смањење броја популације на мање од 25% у 40,2 године (три генерације). Према процени IUCN-a, популациони тренд је опадајући. Ова врста има изузетно широку распрострањеност и стога не прилази граници угрожених. Упркос чињеници да је очигледно да је популацијски тренд у опадању, за пад се верује да није довољно брз да се приближи граници за угрожене врсте унутар овог тренда у популацији. Величина популације је изузетно велика, а самим тим и не прилази прагу за угрожене врсте под критеријумом величине популације. Из тих разлога врста је смештена у категорију „последња брига“.[3]
Harrison, Peter (2003). Seabirds of the World: A Photographic Guide. Princeton, N.J.: Princeton University Press. ISBN978-0-691-01551-4. OCLC487925419.
