Алтоман је припадао властелинској породици Војиновића која је управљала областима око Гацког. Он је био средњи син војводе Војина који је поред њега имао још синове:
Алтоман се први пут у историјским изворима помиње 1335. године као Алтоман, син Војинов. Вероватно је са својом браћом пратио оца на походу краља Душана 1334. године током кога су заузети Охрид, Костур, Струмица, а сам Солун је био опседнут, а вероватно се нашао и на походима током 1342. и 1343. године на простору данашње Албаније.
Почетком `40 година XIV века је највероватније војвода Војин својим синовима доделио засебне области на управу. Алтоману је припало залеђе Дубровачке републике, тако да је он успоставио добре односе са дубровачким трговцима који су му плаћали сигуран пролаз преко његових земаља. Највероватније је са тим земљама добио и титулу великог жупана, иако се са њом први пут помиње тек 1347. године. Током овог времена је краљ Душан породици Војиновић за њихове заслуге уступио тзв. стонски доходак који је припадао суверену.
Владавина
После смрти војводе Војина почетком јесени1347. године, његове поседе наслеђује његов најстарији син Алтоман. Он се крајем године жени Ратославом Младеновић, са којом 1348. године добија сина Николу (Алтомановића). Он је за потребе свадбе затражио од Дубровчана неколико лађа, које су му они уступили тек на захтев самог цара Душана, али су том приликом одбили да му за време унапред исплате одређену своту новца на име тзв. стонског доходка.
Већ током 1348. године Алтоман са својим одредима прати цара Душана на успешном походу по Епиру и Тесалији. Током наредне године се обнављају непријатељства између бана Босне Стјепана II Котроманића и Душанове царевине око западног дела Хума, овог пута због бановог грађења тврђаве на ушћуНеретве што је протумачено као нека врста агресије. Последица тих сукоба били су чести упади трупа бана Босне, Стјепана II Котроманића, на простор којим је владао Алтоман, а само Гацко је неколико пута страдало током њихових похода који су стизали и до Котора. После пропасти дипломатских активности уз посредништво Републике светог Марка, цар Душан у октобру 1350. године креће са војском на простор бановине Босне. Стјепан II се пред њим повукао, тако да је Душан без борбе заузео цео Хум и отпочео опсаду престоногБобовца. Међутим овај поход је био прекинут изненадним ударом Јована Кантакузина (1347—1354) на јужне границе српског царства, што је цара приморало да се са својом војском брзо повуче на југ. Ово повлачење је одмах искористио босански бан Стјепан II и поново преузео контролу над западним деловима Хума.
После ове Душанове интервенције, одреди бана Босне су скоро у потпуности престали са упадима на просторе српског царства, али је и поред тога велики жупан Алтоман морао бити на сталном опрезу. Наредне године, он је провео управљајући својом облашћу, не упуштајући се у послове Душанове царевине, пошто о њему у наредном периоду нема вести.
Велики жупан Алтоман Војиновић умире 1359. године, а његове области непосредно након његове смрти преузима његов брат, кнезВојислав Војиновић, који је са њих протерао једанаестогодишњег Николу и његову мајку, доделивши им мали посед на уживање.
