Административна подела Краљевине Србије

Подела Краљевине Србије на срезове, према стању из 1900. године.

Административна подела Краљевине Србије је управна (административно-територијална) подела Краљевине Србије у раздобљу од 1882. до 1918. године. Тадашњу тростепену административну поделу државног подручја Краљевине Србије чинили су: окрузи, срезови и општине.

Окрузи и срезови Краљевине Србије

Подела Краљевине Србије на округе, према стању из 1900. године.
Главни чланак: Историја округа Србије

Краљевина Србија је 1882. наследила дотадашњу административну поделу Кнежевине Србије, а прве промене су учињене већ током 1884. године, након усвајања нових законских решења.

Подела Краљевине Србије на округе, према стању из 1914. године.

Законом о административној подели земље из 1890. године Краљевина Србија била је подељена на 15 округа: Ваљевски, Врањски, Крагујевачки, Крајински, Крушевачки, Моравски, Пиротски, Подрински, Подунавски, Пожаревачки, Руднички, Тимочки, Топлички, Ужички и Црноречки.[1] Вароши Београд и Ниш добили су статус посебних управа.

Законом о изменама административне поделе Краљевине Србије из 1896. Србија је поново подељена на 15 округа, али је овај закон укинуо административну управу вароши Нишу и уместо ње је предвидео формирање Нишког округа, а Црноречки округ је укинут.

Законом од 24. јануара 1900. Подунавски округ је подељен на Београдски и Смедеревски округ. Након тога је законом од 10. априла 1902. године из Рудничког округа издвојен Чачански округ. Тако је за време пописа 1910. године Краљевина Србија имала 17 округа: Београдски, Ваљевски, Врањски, Крагујевачки, Крајински, Крушевачки, Моравски, Нишки, Пиротски, Подрински, Пожаревачки, Руднички, Смедеревски, Тимочки, Топлички, Ужички и Чачански.

Нови крајеви (1912—1918)

Протеривањем османске власти и ослобођењем Старе Србије у јесен 1912. године започео је процес успостављања нових власти Краљевине Србије у областима Рашке, Косова, Метохије и Вардарске Македоније.[2] Изградња нових административно-територијалних структура одвијала се постепено, у периоду између 1912. и 1915. године.[3]

Привремена територијална подела нових крајева постојала је од краја 1912. до средине 1913. године. Прва подела на округе и срезове извршена је 15/28. октобра 1912. године, непосредно по ослобођењу. Нове административне јединице биле су формиране као „привремени војни окрузи и срезови“, а на њиховом челу налазили су се привремени окружни и срески начелници. Тада су образовани следећи окрузи: Новопазарски, Приштински, Кумановски, Скопски, Тетовски, Призренски, Дебарски, Поморски, Пљеваљски и Битољски.[4]

Краљевском Уредбом о уређењу ослобођених предела од 14/27. децембра 1912. године прописана је надлежност окружних, среских и осталих власти Краљевине Србије у новим крајевима.[5]

Новом краљевском Уредбом о уређењу ослобођених области од 18/31. августа 1913. године додатно су уређена разна питања о надлежностима окружних, среских, општинских, судских и осталих власти Краљевине Србије у новим крајевима.[6][7]

Посебном одлуком Министарства унутрашњих дела од 24. августа/6. септембра 1913. године прописана је подела нових области на 11 округа: Битољски, Дебарски, Кавадарски, Новопазарски, Кумановски, Пљеваљски, Призренски, Приштински, Скопски, Тетовски и Штипски. Тих 11 округа делило се на укупно 46 срезова.[8]

Нешто касније, 19. новембра 1913. године, министар унутрашњих дела донео је решење којим је укинут округ Пљеваљски, а нови Пријепољски округ образован је у Пријепољу. Ово је била последица уступања Пљеваља Црној Гори. Истим решењем укинут је и округ Дебарски, а образован нов, Охридски округ са седиштем у Охриду. Министар је овим решењем образовао и Звечански округ са седиштем у Косовској Митровици.

Министарство унутрашњих дела је неколико пута мењало називе појединих округа и срезова, са циљем да се обнове стари називи или да се што више приближе српскословенском, средњовековном називу.[9]

Законским предлогом од 12/25. децембра 1913. године била је предвиђена подела нових крајева на следећих 12 округа: Битољски, Брегалнички, Звечански, Косовски, Кумановски, Охридски, Призренски, Пријепољски, Рашки, Скопски, Тетовски и Тиквешки. Предложени закон није био усвојен због избијања Првог светског рата.[10] Нови крајеви су коначно изједначени у правном погледу са старим областима Краљевине Србије тек након рата, регентовим указом од 30. јуна 1919. године.[11]

Окупација и обнова (1915-1918)

У јесен 1915. године, након повлачења српске војске и запоседања државне територије од стране централних сила у Првом светском рату, целокупно подручје Краљевине Србије подељено је на две окупационе зоне: аустроугарску и бугарску. У јесен 1918. године, упоредо са ослобођењем земље обновљене су и српске административне структуре, које су 1. децембра заједно са целокупним подручјем Краљевине Србије интегрисане у новопроглашену Краљевину СХС.[12]

Галерија

  • Подела Краљевине Србије на срезове, према стању из 1914. године.
    Подела Краљевине Србије на срезове, према стању из 1914. године.
  • Окупационе зоне у Краљевини Србији (1915-1918)
    Окупационе зоне у Краљевини Србији (1915-1918)
  • Окрузи Краљевине Србије наставили су да постоје и у Краљевини СХС, до 1922. године
    Окрузи Краљевине Србије наставили су да постоје и у Краљевини СХС, до 1922. године

Види још

Референце

  1. ^ Љушић 2001, стр. 34.
  2. ^ Јагодић 2013а.
  3. ^ Јагодић 2013б, стр. 141-167.
  4. ^ Јагодић 2010, стр. 11-12.
  5. ^ Јагодић 2010, стр. 16-24.
  6. ^ Српске новине (LXXX/181) од 18. августа 1913. године, стр. 1-4.
  7. ^ Јагодић 2010, стр. 25-29.
  8. ^ Српске новине (LXXX/186) од 27. августа 1913. године, стр. 4.
  9. ^ ПРАВНИ ПОЛОЖАЈ КРАЈЕВА ПРИСАЈЕДИЊЕНИХ СРБИЈИ ПОСЛЕ БАЛКАНСКИХ РАТОВА 1912- 1913, Владимир Д. Вучковић
  10. ^ Јагодић 2010, стр. 40.
  11. ^ Јагодић 2010, стр. 43.
  12. ^ Димић 2001.

Литература