Адармахан

Адармахангрчким изворима предочен као Ἀδααρμάνης, Адаарманес; током касног 6. века) је био персијски генерал који је био активан на западној граници Сасанидског царства у борбама против Источноримских (Византијских) снага, за време Византијско-Сасанидског рата 572–591.

Биографија

Мапа Византијско–Персијске границе.

Адармахан је забележен као марзбан (генерал пограничне провинције, “маркгроф”) вероватно Нибисиса, према наводима Сиријског историчара Јована Ефеског.[1] Истакао се код Нибисиса 573. године, када га је персијски краљ, Хозроје I (в. 531–579), послао са главницом војске како би напао Римску провинцију Сирију. Он је разорио покрајину, опљачкао град Апамеју, ухвативши тада неколико хиљада људи који су дати у робље, и победио малу римску војску коју је предводио генерал Магнус.[2]

Године 577, он је извршио упад у римску провинцију Осроену, али је био приморан да се повуче због велике снаге римске војске коју је преводио генерал Јустинијан.[3] Године 580, Источноримски генерал Маврикије напредовао је са својом војском дуж реке Еуфрат према главном граду Сасанида, Ктесифону. Као одговор на то, Адармахану је наређено да започне операцију у северној Месопотамији (581), угрожавајући тако линије снабдевања римске војске приморавши тако Маврикија да се заустави и повуче своју војску ка северу.[4] Адармахан је похарао Осроену, и успео да освоји њен главни град, Едесу. Затим је са својом војском наставио марш ка Калинику који се налазио на Еуфрату. Међутим, тамо се сусрео са Маврикијем и његовом војском, и претрпео мањи пораз који га је натерао на повлачење.[5] У јуну наредне године (582.), Адармахан је претрпео тежак пораз од Маврикија код Константине, и једва успео умакне са бојног поља, док је његов заповедник Тамкозру убијен.[6]Након тога, Адармахан се више не помиње у историјским изворим.

Референце

  1. ^ Martindale, Jones & Morris 1992, стр. 12.
  2. ^ Shahîd 1995, стр. 354, 358, 446; Greatrex & Lieu 2002, стр. 146–147; Martindale, Jones & Morris 1992, стр. 806
  3. ^ Greatrex & Lieu 2002, стр. 160.
  4. ^ Shahîd 1995, стр. 414.
  5. ^ Shahîd 1995, стр. 416; Greatrex & Lieu 2002, стр. 165
  6. ^ Martindale, Jones & Morris 1992, стр. 859, 1215; Greatrex & Lieu 2002, стр. 166

Извори