Џабија (арап. الجابية / ALA-LC: al-Jābiya) је био град политичког и војног значаја у периоду од 6-8 века. Налазио се између равнице Хаврана и Голанске висовни. У почетку је служио као главни град Гасанида, арапског вазалног краљевства у саставу Византијског царства. Након муслиманског освајања Сирије, рано је постао главни војни логор муслимана у региону, а неко време и главни град Џунд Димашк (округ Дамаск). Калиф Омар је сазвао састанак виших муслиманских личности у граду на коме је одлучено о организацији Сирије и плаћањима за војску. Касније, 684. године, Џабија је била локација самита арапских племена која је изабрала Марвана I за наследника калифа Муавије II. Џабију су често користили Омејадски калифи као сигурно место за своје повлачење. Његов значај је опао када је калиф Сулејман начинио Дабик главним војним логором Муслимана у Сирији.
Етимологија
Џабијах има "радозналу етимологију", према историчару Ирфану Шахиду.[1] Име се може односити на арапску реч за "резервоар" или сиријску реч за "изабран".[1]
Историја
Гасанидски период
Џабија се први пут спомиње око 520. године у сиријском писму епископа Симеона од Бет Аршама у којем наводи да је написао писмо из логора Гасанидског краља Џабале IV ибн ел Харита у Џабији, што он назива "Гбита ".[2] Гасаниди су били арапско хришћанско вазално краљевство Византијског царства. У писму се наводи да је у близини био војни логор Гасанида.[2] Према Шахиду, Симеоново писмо открива да је Џабија место где су се страни изасланици и други званичници састајали са краљевима Гасанида, указујући на значај града.[2] Град се поново спомиње 569. године у сиријском писму, у којем се спомиње "манастир Св. Сергија" у Џабији.[2] Године 587. град Џабија је служио као место састанка за две монофизитске групе, једну коју је водио Петар Калиник, а другу Дамјан из Александрије, који су желели да реше своје верске спорове.[2][3] Групе нису успеле да постигну споразум, али састанак супарничких монофизитних фракција у Џабији показује његов значај као монофизитског центара.[2]
Џабија је функционисала као главни град Гасанида.[4] Гасанидски краљеви су је користили за своје резиденције.[4] Џабију је називао "Џабиат ел Џавлан" (Џабија Гауланитиса) гасанидски дворски песник Хасана. Град је очигледно био неоштећен у акцијама коју су предводили Лахмиди против Византијске Сирије и током Персијске инвазије на Сирију.
Рашидунски период
Током муслиманског освајања Сирије, муслиманске снаге су заробиле поражену византијску војску након оближње битке код Јармука.[5] Након тога, Џабија постаје главни војни логор Муслимана у Сирији. Положај је изабрао калиф Омар 638. Да би одржао састанак главних сахаба (пратилаца Мухамеда) и да би одредио послове у Сирији.[5] То је укључивало расподелу ратног плена, организацију војне администрације Сирије и утврђивање плате војника. Исте године, Омар је одржао говор, који се често помиње у муслиманској традицији, који се зове кутбат ел Џабија; пре великог скупа генерала и сахаба, Омар је одредио оснивање дивана (административне задужбине).[5] На почетку, одлучено је да ће локална арапска племена из Сирије бити искључена из дивана, али су на крају уврштена ту и то под притисаком и поред њиховог противљења.[5]
Џабија је служила као почетни административни центар Џунд Димашк (војни дистрикт Дамаска).[5] Током куге Имваса, која је убила бројне муслиманске трупе, Џабија се користила као уточиште за болесне војнике како би се опоравили због њених повољних климатских услова.[5] Као резултат тога, постала је место где су плате војника дистрибуиране.[5] У граду је саграђена велика џамија са минбаром, што је била привилегија стављајући Џабију на једнакост са провинцијским престоницама калифата.[5] Између 639/40 и 660, Џабија је служила као главни град исламске Сирије у целини под гувернерством Муавије I.[4]
Омејадски период
После оснивања Омајадског калифата од стране Муавије I у 661, Џабија би постала град кроз који би сви Омејадсни калифи прошли током своје владавине.[5] Са смрћу Муавије II 684. и растућом контролом Абд Алаха ибн ел Зубаир над калифатом, локална арапска племена Сирије сазвана су у Јабији да би одржала владавину Омејада.[5] На самиту је председавао Ибн Бадал, поглавица Бану Калба и рођак Калифа Јазеида I (в. 680-683).[5] На самиту нису присуствовали племена Кајси или гувернер Џунд Димашк, Ел Дахак ибн Кајс ел Фихри, који су сви подржавали или симпатисали Ибн ел Зубаира.[5] Иако је Ибн Бахдал лобирао да полубрат Муавије II приступи, други арапски поглавари су одбацили ову сугестију због младости и неискуства полубрата.[5] Вођа племена Бану Џудам, Рав ибн Зинба, подржао је Марвана I за калифаски престо, а друге вође су га следиле.[5] Коначно је постигнут договор којим ће Марван постати калиф, а затим иза Калид ибн Јазид, затим Амр ибн Са'ид ел-Ашдак.[5] "На тај начин је обновљено јединство партије Омаиада, а Ел Џабија је постала колевка династије Марванида", према историчару Анрују Ламенсу.[5]
Марван је касније променио редослед наслеђивања договорен у Џабији тако што је именоваовао за свог наследника свог сина Абд ел Малика.[5] Током последње владавине (685-705), Џабија је често коришћена од стране калифа као једномесечно одмаралиште у пролеће, након повратка у Дамаск из зимског одмаралишта у Ел Синабри на језеру Тибериас.[5][6] У Џабији је Абд ел Малик наредио да ће га његови синови Ел Валид I и Сулејман наследи као калифа.[5] Ламенс и Шахид су ово описали као "последњи велики политички догађај" који се догодио у Џабији.[5][7] Током владавине Калифа Сулејмана (715-717), улога Џабије је опала док је главни сиријски војни логор померен северно у Дабик близу арапско-византијске границе.[5] Без обзира на то, Џабија је остала центар округа у Џунд Димашк-у.[5] Њен значај је проширен са порастом Абасидског калифата у Багдаду 750. године.[5]
Савремени период
Џабијин пад који је почео почетком 8. вијека, по Шахидовим речима, је у данашњем тренутку "потпуно нестао".[7] Џабијино некадашње постојање потврђено је на оближњем брду који носи име, Тел Ел Џабија и капија Баб ел Џабије старог Дамаска. Тел ел Џабију је западни археолог из 19. века описао као "најуочљивију тачку целе земље. То је брдо са два врха, источни и највиши који достиже надморску висину од 2.322 m изнад мора. Оно омогућава сјајан поглед на Северни Хавран и Џедур ".
Референце
Литература
- Kennedy, Hugh N. (2004). The Prophet and the Age of the Caliphates: The Islamic Near East from the 6th to the 11th Century (Second изд.). Harlow: Pearson Education Limited. ISBN 978-0-582-40525-7.
- Lammens, H. (1991) [1965]. „Al-D̲j̲ābiya”. Ур.: Lewis, B.; Pellat, Ch.; Schacht, J. The Encyclopedia of Islam, New Edition, Volume II: C–G. Leiden and New York: BRILL. стр. 360. ISBN 978-90-04-07026-4.
- Shahid, Irfan (2002). Byzantium and the Arabs in the Sixth Century, Volume II, Part 1: Toponmyny, Monuments, Historical Geography and Frontier Studies. Washington D.C.: Dumbarton Oaks Research Library and Collection. ISBN 978-0-88402-284-8.
