Основну и немачку школу завршио је у Бршљаници и Вуковијама (Славонија). Гимназију је похађао у Бјеловару и Сремским Карловцима, а Богословију такође у Карловцима. За свештеника је рукоположен 1881. године.[1]
Професор
Био је капелан и вероучитељ у Бјеловару (1881-1884) и професор у Задарској богословији (1884-1891). За протопрезвитера је произведен 1887. године.[1]
Ректор Карловачке богословије
Од 1892. био је професор и ректор Карловачке богословије. Синод Карловачке митрополије је изабрао проту Јована Бороту за ректора, али је он место уступио Вучковићу, иначе његовом бившем ученику. Као ректор реорганизовао је школу и подигао Богословију на ниво високошколске установе. Реорганизовао је и Богословски семинар.[1]
Књижевни рад
Радове из области теологије објављивао је у Хришћанском веснику, Богословском гласнику, Српском Сиону, Гласнику Матице српске, Летопису Матице српске и новинама: Застава, Српски глас... За потпредседника Књижевног одељења Матице српске изабран је 1898. године. Током 1888. уређивао је последњих неколико бројева теолошког часописа Истина који је излазио у Задру.[2] Објавио је две збирке проповеди (Глас из цркве и О кајању). Са грчког је превео и коментарисао Шест књига о свештенствуСветог Јована Златоустог (1894).[1]
Црквена хијерархија
Био је саветник патријарха Георгија Бранковића, члан Архидијецезалне конзисторије, члан Митрополитског црквеног савета, предеседник комисије за стечајне испите парохијског свештенства и оспособљење средњошколских вероучитеља, члан Великог духовног суда.[1]
