Јездра

Јездра чита закон народу, једна од илустрација Гистава Дора за Велику Библију Тура
Пророк Јездра
Локалитет који се традиционално описује као Јездрин гроб у Ал Узајру крај Басре.

Јездра (хебр. עֶזְרָא)[1] је био јеврејски свештеник и писар који је након скоро 50 година вавилонског ропства извео јевреје из Вавилона у њихову постојбину - град Јерусалим - године 459. п. н. е. Јездра је поновно учврстио расејану јеврејску заједницу на темељу строгог поштовања Завета и закона. Према хебрејској Библији, он је био потомак Сраје,[2] последњег првосвештеника који је служио у Првом храму,[3] и близак рођак Џошуе, првог првосвештеника Другог Храма.[4] Он се вратио из вавилонског изгнанства и поново увео Тору у Јерусалим.[5] Према 1. Јездри, грчком преводу Јездрине књиге који се још увек користи у источном православљу, он је такође био првосвештеник. Рабинска традиција сматра да је био обичан члан свештенства.[6]

Према Библији, Јездра је сузбио опасност по јеврејски идентитет који су представљали бракови Јевреја и нејевреја те установио коначно читање Закона. Јездра се због тога дубоко поштује у јеврејској традицији. Његово познавање Закона се сматрало равним Мојсијевом. Као Мојсије, Енох и Давид, и Јездра је добио почасни наслов „писар“ те се води као хебр. עזרא הסופר, или „Јездра писар“ у јеврејској традицији. По њему се зове старозаветна Књига Јездрина. Сматра се да су његово дело Прва књига дневника и Друга књига дневника.

Неколико традиција развило се око његовог места сахране. Једно предање каже да је сахрањен у Ал-Узаиру близу Басре (Ирак), док друго предање наводи да је сахрањен у Тадифу близу Алепа, у северној Сирији.[7]

Књига Јездре описује како је он водио групу јудејских изгнаника који су живели у Вавилону у њихов родни град Јерусалим[8] где је рекао да је успоставио поштовање Торе. Он је описан као подсећа израелски народ да се придржава закона Торе како не би ступали у бракове са људима појединих различитих религија, скуп заповести описаних у Петокњижју.[9][10]

Јездра, познат као „Јездра писар“ у Хазалској литератури,[11] је веома поштована личност у јудаизму.[12]

У хебрејској Библији

Канонска Књига Јездрина и Књига Немијина су најстарији извори за Језрину активност,[10] док су многе друге књиге које се приписују Јездри (Прва Јездра, 3–6 Јездра) каснија књижевна дела зависна од канонских књига Јездра и Немија.

Књига Јездра–Немија је увек била писана као један свитак.[13] У касносредњовековним хришћанским библијама, једна књига је била подељена на две, као Прва и Друга Јездра; и ова подела је постала јеврејска пракса у првим штампаним јеврејским Библијама.[14] Модерне хебрејске Библије називају две књиге Јездра и Немија, као и други савремени преводи Библије. Неколико делова Јездрине књиге (4:8 до 6:18 и 7:12–26) написано је на арамејском, а већина на хебрејском, а сам Езра је био вешт у оба језика.[15] Јездра је живео у Вавилону када га је седме године Артаксеркса I, краља Персије (око 457. п. н. е.), краљ послао у Јерусалим да поучи Божјим законима свакога ко их није познавао. Езра је повео велики број изгнаника назад у Јерусалим, где је открио да су се јеврејски мушкарци женили нејеврејкама. Поцепао је своју одећу у очају и признао грехе Израела пред Богом, а затим се одважио на противљење неких својих сународника да прочисте заједницу наметањем раскида грешних бракова. Неколико година касније Артаксеркс је послао Нехемију (јеврејског племића у својој личној служби) у Јерусалим као гувернера са задатком да обнови градске зидине. Када је овај задатак био завршен, Немија је дао Езри да прочита Мојсијев закон (Тору) окупљеним Израелцима, а народ и свештеници су ушли у савез да ће се придржавати закона и одвојити се од свих других народа.

У каснијој књижевности периода Другог храма

Апокалиптичне Јездрине традиције

Апокалиптичка четврта књига Јездре (која се понекад назива и 'друга књига Јездре' или 'трећа књига Јездре') написана је око 100. године, вероватно на хебрејско-арамејском, али сада опстаје на латинском, словенском и етиопском. У овој књизи, Јездра има седмоделно пророчко откривење, три пута разговара са анђелом Божјим и има четири визије. Јездра, тридесет година у вавилонском изгнанству (4 Јездра 3:1/2 Есдра 1:1), приповеда о опсади Јерусалима и уништењу Соломоновог храма.[9] Централне теолошке теме су „питање теодицеје, Божије праведности пред тријумфом незнабожаца над побожнима, ток светске историје у смислу учења о четири царства,[16] функције закона, есхатолошки суд, појављивање на Земљи небеског Јерусалима, месијански период, на чијем крају ће Месија умрети,[17] крај овога света и долазак будућег, и последњи суд.“[9] Језра обнавља закон који је уништен паљењем храма у Јерусалиму. Он диктира 24 књиге за јавност (тј. Хебрејска Библија) и још 70 само за мудре (70 неименованих дела откровења).[18] На крају се узноси на небо као Енох и Илија.[9] Јездра се у овој књизи види као нови Мојсије.[9]

Постоји још једно дело, за које се сматра да је под утицајем овог, познато као Грчка апокалипса Јездре.

У исламу

Главни чланак: Узаир

У исламу је познат као Узаир (арап. عزير). Помиње се у Курану. Иако није помињан као један од посланика ислама, неки муслимански учењаци га сматрају једним од њих, на основу исламске традиције.[19][20] Његова гробница у Ал-Узеру на обалама Тигриса у близини Басре, у Ираку, је место ходочашћа локалних Арапа из мочвара.[21][22] Многи исламски учењаци и савремени западни академици не виде Узаира као „Јездру“; на пример, професор Гордон Дарнел Њуби повезује га са Енохом и Метатроном.

Академско гледиште

Хронологија

Научници су подељени око хронолошког низа активности Јездре и Нехемије. Јездра је дошао у Јерусалим „седме године краља Артаксеркса“.[23] У тексту се не прецизира да ли се краљ у одломку односи на Артаксеркса I (465–424. п. н. е.) или на Артаксеркса II (404–359. п. н. е.).[24][25] Већина научника сматра да је Јездра живео за време владавине Артаксеркса I, иако неки имају потешкоћа са овом претпоставком:[10] Нехемија и Јездра „изгледа да немају знања један о другом; њихове мисије се не преклапају“, међутим, у Нехемији 12, обојица воде поворке на зиду у склопу церемоније посвећења зида. Дакле, они су очигледно били савременици који су заједно радили у Јерусалиму у време када су зид и град Јерусалим поново изграђени у супротности са претходно изнетим становиштем.“[26] Ове потешкоће навеле су многе научнике да претпоставе да је Јездра стигао у седме године владавине Артаксеркса II, односно неких 50 година после Нехемије. Ова претпоставка би имплицирала да библијски извештај није хронолошки. Последња група научника сматра „седму годину“ грешком писца и сматра да су њих двојица људи били савременици.[10][27]

Историчност

Мери Џоан Вин Лејт у Оксфордској историји библијског света верује да је Јездра био историјска личност чији је живот био побољшан у Светом писму и добио теолошку изградњу.[28] Госта В. Ахлстром тврди да недоследности библијске традиције нису довољне да се каже да је Јездра, са својом централном позицијом „оца јудаизма“ у јеврејској традицији, био каснији књижевни изум.[29] Они који се противе историчности Јездре тврде да стил презентације Јездре као вође и законодавца личи на Мојсијев. Такође постоје сличности између Јездре, свештеника-писца (али не и првосвештеника) и Нехемије, световног намесника с једне стране и Џошуе и Зоровавеља с друге стране. Јеврејски писац из раног 2. века п. н. е. Бен Сира велича Нехемију, али не помиње Јездру.[28]

Ричард Фридман расправља у својој књизи Ко је написао Библију? да је Јездра тај који је редиговао Тору, и заправо ефективно произвео прву Тору.[30] Тврдило се да чак и ако неко не прихвати документациону хипотезу, Јездра је био кључан у почетку процеса спајања Торе.[31]

Референце

  1. ^ "[God] helps" – Emil G. Hirsch, Isaac Broydé, "Ezra the Scribe", The Jewish Encyclopedia (Online)
  2. ^ Ezra 7:1 In Ezra he is described as the son of Seraiah
  3. ^ 2 Kings 25:18
  4. ^ Ezra 3:2
  5. ^ Ezra 7–10 and Neh 8
  6. ^ Emil G. Hirsch, Isaac Broydé, "Ezra the Scribe", Jewish Encyclopedia (Online)
  7. ^ Tawil, Hayim & Schneider, Bernard 2010, Crown of Aleppo: The Mystery of the Oldest Hebrew Bible Codex. Philadelphia: Jewish Publication Society. 2010. стр. 63. ISBN 9780827608955. . ; Laniado, David, Li-Qedošim ašer ba-areṣ, Jerusalem 1980, p. 26 (Hebrew); Frenkel, Miriam, article: Atare pulḥan yehudiyyim be-ḥalab bi-yme ha-benayim ha-tikhoniyyim, published in: Harel (הראל), Yaron, Assis, Yom Ṭov & Frenkel, Miriam (eds.), Ereṣ u-mlo’ah: meḥqarim be-toledot qehillat aram ṣova (ḥalab) ve-tarbutah, vol. I, Ben-Zvi Institute: Jerusalem 2009, pp. 174–75 (Hebrew); Khatib, Muḥammad Zuhair, Rabṭ al-Sabāba al-yamanī.
  8. ^ Ezra 8.2–14
  9. ^ а б в г д Liwak, Rüdiger; Schwemer, Anna Maria. "Ezra". Brill's New Pauly.
  10. ^ а б в г "Ezra". Encyclopædia Britannica. 2007. Encyclopædia Britannica Online
  11. ^ Edward Kessler, Neil Wenborn, A Dictionary of Jewish-Christian Relations, Cambridge University Press, p. 398
  12. ^ The New Encyclopedia of Judaism, "Ezra"
  13. ^ Hugh G. M. Williamson, Ezra, Nehemiah, Word Biblical Commentary Vol. 16 (Dallas:Word, 1985), pp. xxi–lii.
  14. ^ Bogaert, Pierre-Maurice (2000). „Les livres d'Esdras et leur numérotation dans l'histoire du canon de la Bible latin”. Revue Bénédictine. 110 (1–2): 5—26. doi:10.1484/J.RB.5.100750. 
  15. ^ James H. Charlesworth – "Announcing a Dead Sea Scrolls Fragment of Nehemiah" – The Institute for Judaism and Christian Origins – Retrieved 20 August 2011.
  16. ^ Daniel 2:1, Daniel 7:1, Daniel 8:1
  17. ^ „4 Ezra OR 2 Esdras, from The holy Bible, King James version (Apocrypha)”. Архивирано из оригинала 12. 7. 2012. г. Приступљено 15. 3. 2010. 
  18. ^ Howard H. Cox, The Pentateuch: History Or Story?, p. 101
  19. ^ But the Qur'an 9:30 quotes Jews as saying that he is the "son of God" Ashraf, Shahid (2005). „Prophets 'Uzair, Zakariya and Yahya”. Encyclopaedia of Holy Prophet and Companions. Daryaganj, New Delhi: Anmol Publications Pvt. Ltd. стр. 199—200. ISBN 978-81-261-1940-0. [мртва веза]
  20. ^ Ibn Kathir. „'Uzair (Ezra)”. Stories of the Quran. Ali As-Sayed Al-Halawani (trans). Islambasics.com. Приступљено 21. 11. 2007. 
  21. ^ „MEMRI”. MEMRI. 
  22. ^ „Ezra's Tomb”. Архивирано из оригинала 2. 4. 2010. г. Приступљено 15. 3. 2010. 
  23. ^ Ezra 7:7
  24. ^ Porter, J.R. (2000). The Illustrated Guide to the Bible. New York: Barnes & Noble Books. стр. 115–16. ISBN 978-0-7607-2278-7. 
  25. ^ The dates of Nehemiah's and Ezra's respective missions, and their chronological relation to each other, are uncertain, because each mission is dated solely by a regnal year of an Achaemenian King Artaxerxes; and in either case we do not know for certain whether the Artaxerxes in question is Artaxerxes I (465–424 BCE) or Artaxerxes II (404–359 BCE). So we do not know whether the date of Ezra's mission was 458 BCE or 397 BCE' Arnold J. Toynbee, A Study of History, vol. 12 (1961) Oxford University Press, 1964 pp. 484–85 n.2
  26. ^ Winn Leith, Mary Joan (2001) [1998]. „Israel among the Nations: The Persian Period”. Ур.: Michael David Coogan. The Oxford History of the Biblical World. Oxford; New York: Oxford University Press. стр. 281. ISBN 978-0-19-513937-2. LCCN 98016042. OCLC 44650958. 
  27. ^ John Boederman (2002). The Cambridge Ancient History. стр. 272. 
  28. ^ а б Winn Leith, Mary Joan (2001) [1998]. „Israel among the Nations: The Persian Period”. Ур.: Michael David Coogan. The Oxford History of the Biblical World. Oxford; New York: Oxford University Press. стр. 306. ISBN 978-0-19-513937-2. LCCN 98016042. OCLC 44650958. 
  29. ^ Gosta W. Ahlstrom,. The History of Ancient Palestine. Fortress Press. стр. 888. 
  30. ^ Richard Elliott Friedman (1987). Who Wrote the Bible?. Perennial Library. стр. 232, 242. ISBN 978-0-06-097214-1. 
  31. ^ Fantalkin, Alexander; Tal, Oren (2012). „The Canonization of the Pentateuch: When and Why? (Part I)” (PDF). Zeitschrift für die Alttestamentliche Wissenschaft. Walter de Gruyter GmbH. 124 (1): 4. ISSN 1613-0103. S2CID 55036539. doi:10.1515/zaw-2012-0001. 

Литература

Спољашње везе

Јездра на Викимедијиној остави.