Једанаеста словеначка ударна бригада „Милош Зиданшек” (позната и под називом Похорска бригада) формирана је 7. јануара1944. године у селу Свети Примож на Похорју од Похорског НОП одреда и једног батаљона који је до тада дејствовао у источној Корушкој под непосредном комендом Штаба Четврте оперативне зоне НОВ Словеније. При формирању је имала три батаљона са 320 бораца. Име је добила по народном хероју Милошу Зиданшеку.
Борбени пут бригаде
Већ на дан формирања бригада је извршила успешну акцију у селу Трбоњу код Дравограда, где је уништена железничка станица и путничка композиција, а 16. јануара је између Дравограда и Шентјанжа минирала железничку пругу и срушила немачки транспортни воз. И наредних месеци дејствовала је на Похорју, изводећи диверзантске акције на железничким пругама Марибор-Дравоград, Марибор-Цеље и Цеље-Дравоград, и водећи борбе с немачким посадама дуж тих пруга. Тако је 16. марта делимично био уништен немачки транспортни воз код Пољчана (пруга Марибор-Цеље) којом приликом је убијено око 160 немачких војника, а затим се истакла у уништењу немачке посаде у Мислињи 1. маја, у борбама с Немцима на Похорју 14-26. маја и у разоружању немачке посаде у Довжу код Словењ Градеца 28. маја.[1]
Упоредо с нападима на окупаторске снаге, мобилисала је и нове борце, те је почетком јула имала око 770 бораца. Тада је проширила дејства према Савињској долини и Засављу. При нападу на немачко упориште Загорје 29. јула, заједно са Шестом бригадом „Славко Шландер” уништила је нека рудничка постројења и запленила већу количину одеће у фабрици конфекције „Веста”, а у борбама 30. јула до 1. августа заузела је немачко упориште Горњи Град и при томе заробила 156 Немаца и запленила већу количину оружја. Дана 9. августа заузела је немачка упоришта Шмартно об Дрети и Бочну и потом водила целог месеца честе борбе с Немцима у одбрани ослобођене Горњосавињске долине. У то време бригада је добила назив ударна. Водила је успешне борбе против немачких снага код села Брасловча 11-12. септембра, у рејону Литије, на левој обали Саве на територији Долењске и, у саставу Седмог корпуса НОВЈ, учествовала у двомесечним борбама против немачких и квислиншких снага у Сухој крајини, око Требња, Гросупља, Шент Вида, Вишње Горе и Стичне, код Кресница и Јевнице, око Жужемберка и на другим местима. У другој половини децембра вратила се у Штајерску.[1]
Током немачко−домобранске офанзиве од почетка 1945. године бригада је, заједно са Шестом бригадом „Славко Шландер”, водила веће борбе с немачким снагама око Горњег Града почетком јануара, у Моравшкој и Тухињској долини у фебруару, а марта и априла у Засавју. Последње тешке борбе током офанзиве вођене су на Менини планини 14. и 15. марта, када је 14. СС гренадирска дивизија напала положаје обе бригаде и формирала обруч око њих. Бригаде су успешно пробиле обруч и избегле тотално уништење. Заједно са Шестом бригадом учествовала је почетком маја и у коначном ослобођењу Засавја, Трбовљанског рударског базена и Савињске долине, а са деловима Корушког НОП одреда у ослобођењу Фелкермаркта, где су обе бригаде водиле последње борбе током рата.[1]
Део оперативног штаба Шландерове и Зиданшекове бригаде након успешног пробоја из немачког обруча на Менини планини. Други здесна командант штаба Франц Север – Франта, март 1945.
