Do poslednjeg daha (fr.À bout de souffle) je francuski igrani film iz 1960. godine u režiji Žan-Lika Godara. To je bio njegov prvi dugometražni rad i jedan od najranijih, najuticajnijh filmova Francuskog Novog talasa.
U to vreme, film je privukao veliku pažnju zbog svog smelog vizuelnog stila i inovativne upotrebe džamp-kat-a (jump-cut). Film Do poslednjeg daha, zajedno sa Trifoovim400 udaraca i ReneovimHirošimo, ljubavi moja, proslavio je autore Francuskog novog talasa u međunarodnim okvirima.
Potpuno obnovljena verzija filma je objavljena u SAD za 50-godišnjicu filma u maju2010. Kada je prvobitno izašao u Francuskoj, film je imao 2,082,760 bioskopskih posetilaca.[2]
Radnja
Mišel je mladi sitni kriminalac koji sebe modelira kao filmsku ličnost Hemfrija Bogarta. Nakon krađe automobila u Marseju, Mišel upuca policajca koji ga je pratio na seoskom putu. Bez prebijene pare i u bekstvu od policije, on se okreće svojoj američkoj devojci Patrisiji, studentu i novinaru, koja prodaje Njujork Herald Tribjun na ulicama Pariza. Ne znajući da ga juri policija, Patrisija ga nesvesno krije u svom stanu, Mišel istovremeno pokušava da je zavede i ubedi da pobegne sa njim u Italiju sa njenim novcem. U jednom trenutku Patrisija kaže da je trudna sa njegovim detetom, a ubrzo, tokom ispitivanja od strane policije, saznaje da je Mišel u bekstvu. Na kraju, ona ga i izdaje, ali pre dolaska policije mu priznaje šta je uradila. On je donekle prihvatio da će otići u zatvor, i ne pokušava da pobegne u prvi mah, međutim u trenutku se predomisli i policija ga usteli na ulici; uspeva da otrči niz ulicu ali ubrzo pada i umire.
Završni dijalog
Mišelova scena smrti je jedna od najlegendarnijih scena na filmu, ali finalne rečenice dijaloga su izvor nekih zabuna za publiku sa engleskog govornog područja.
U nekim prevodima, nejasno je da li Mišel osuđuje Patrisiju, ili alternativno osuđuje svet u celini.
.jpg)
